Пише: Гидеон Леви
Јутарња вожња на линији 25 која пресеца уздужно цео Тел Авив. Старији суграђани журе да предају урин на лабораторијску анализу, а млади на посао. За воланом изненађење: млада девојка са хиџабом. Она вози мирно и сигурно и чека да старији људи седну пре него што крене са сваке станице. Наизглед нормална слика: израелска Палестинка са велом у кокпиту. Одговорна за безбедност десетине Јевреја које доводи до одредишта док они имају потпуно поверење у њу.
Али ништа није нормално у овој слици. Није тешко замислити шта би се догодило у сличној ситуацији у Јерусалиму: велика је вероватноћа да би дошло до линча возача. Али овде мало ко обраћа пажњу на то, што у израелској стварности значи све сем нормалности. Возачица аутобуса са хиџабом на прометним улицама једног града у јеврејској држави. Тачно је да су га Палестинци изградили, да га Афиканци чисте, да главни лекари у болницама говоре арапски а и у апотекама су ретки фармацеути Јевреји, па ипак је ова слика савршена. Наша возачица је љубазна и носи хиџаб.
Аутобус наставља ка јужном делу града, а са њим одлази и ова фантазија. Ако имамо возачицу аутобуса са хиџабом, зашто немамо премијерку или барем градоначелницу? Зашто може у Лондону и Њујорку, али не и у Тел Авив Јафу? И зашто не капетаница у Ел Алу? У чему је разлика? Или водитељка вести на каналу 12? На CNN-у и Sky телевизији постоје водитељке са хиџабом, зашто не и код нас? Бројне су могућности. Годинама живимо у једној држави, пола Јевреји пола Палестинци. Проливамо крв и мрзимо једни друге, наша половина је супериорнија, а ипак се овде одвија заједнички живот, какав није постојао у Северној Ирској или Јужној Африци. Можда ни национализам у српском Београду не би допустио возачици да носи хиџаб.
Не потцењујте возаче аутобуса. Иако немају ауру дрских и самопоузданих капетана авиона, они сносе велику одговорност. Када сам био дете окретао сам трицикл на бок и играо се возача аутобуса са млађим братом који је стајао иза као кондуктер. Тада сам желео да постанем возач аутобуса или председник владе, шта пре дође. Ништа није било ни од једног ни од другог.
Између Јордана и мора, у држави чија влада и војска одређују судбину свих људи, скоро 60 година заједно живе Јевреји и Палестинци. Само једна ствар недостаје: равноправност. Оног дана када буде постигнута лако ћемо решити све проблеме. Возачица аутобуса са хиџабом је мали корак за човека и државу на дугом путу ка равноправности.
Неколико дана након вожње аутобусом, био сам у комплексу „Цим Урбан“ у Ноф ХаГалилу, на шареном и препуном божићном вашару са Јеврејима, Русима и Арапима. На неколико минута вожње у Назарету је сјајни „Бистро Луна“ препун јеврејских и арапских јела. Већина конобара су Арапи, али има и Јевреја. Јевреји који услужују Арапе, ето још једног малог корака ка равноправности.
А онда у малом стану у улици која носи име Газе у Јафу се окупила група Израелаца да погледа диван филм Михаела Каминера, члана кибуца Цора, о изгубљеном палестинском селу Цора и отуђењу оснивача кибуца од места које су преузели. Сада је крај новембра, историчар Накбе др Илан Папе је одржао говор два дана пре 78. годишњице Плана поделе. План никада није имао шансу, чак и да су га Палестинци прихватили, каже он. Израел никада није имао намеру да га испуни, чак и када се сложио са њим. Чињеница је да су годинама пре 1967. већ били спремни планови за окупацију Западне обале. Идеја поделе је колонијалистичка завера која се увек лоше заврши, каже Папе. У Индији, Ирској – и у Палестини. А ја већ чекам следећу вожњу са девојком са хиџабом.
Извор: Haaretz
Превод: Алма Ферхат/Пешчаник
