Закону којим се лијечницима по завршетку студија на пет година забрањује одлазак на рад у иноземство дјело је премијера Едија Раме и Социјалистичке партије, који њиме желе зауставити рапидно пропадање албанског јавног здравства и одљев лијечничког кадра
Почетак нове академске године у Албанији није прошао мирно. У понедјељак, 2. листопада, студенти медицинског факултета у Тирани одржали су просвједни скуп испред зграде факултета и прогласили бојкот предавања који би требао потрајати до испуњења њихових захтјева. Покрет ће ускоро ући у свој четврти тједан, бојкот и даље траје, а у медијима се све чешће могу чути позиви на оставку министра образовања, али и читаве владе.
Повод студентском протесту у недавно је донесеном закону којим се младим лијечницима по завршетку студија на пет година забрањује одлазак на рад у иноземство. Ако се ипак одлуче напустити земљу прије истека споменутог рока, бит ће дужни платити трошак студија. Колики је тај трошак, то тек нитко не зна – медицински факултет у Тирани прошлога је тједна израчунао да цијена године износи 2.300 еура, док влада инзистира да година студија медицине државу стоји три пута више, односно око 6.500 еура. Иако коначни износ трошкова студија још увијек није познат, од младих се доктора већ ове године очекује потписивање уговора о петогодишњем обвезном стажу у Албанији – дакле без детаљнијег знања о могућим пеналима.
Споменути је закон дјело албанског премијера Едија Раме и владајуће Социјалистичке партије, који њиме желе зауставити рапидно пропадање албанског јавног здравства и све већи одљев лијечничког кадра у земље западне Еуропе. Сам је Рама приликом доношења закона у српњу 2023. изјавио да је „медицина другачија од свих других професија“ зато што је „држава својем становништву дужна осигурати здравствену скрб“. Из такве поставке логично слиједи да држава у сврху очувања сустава јавног здравства смије спутавати мобилност лијечника.
Конкретно – и ту поновно можемо цитирати албанског премијера – како би добили диплому, млади доктори „морају провести пет година у служби свога народа“. Просвједници су нови закон због његових рестриктивних мјера убрзо прозвали „популистичко-комунистичким“, чиме су си прискрбили подршку опозицијских странака. Тједан дана након почетка бојкота, 10. листопада, огласила се и Лили Сула, водитељица одјела за образовање конзервативне Демократске странке, друге најјаче странке у албанском парламенту. У обраћању јавности Сула је назвала студентски покрет „чином социјалне правде, које толико мањка, и посљедицом неправедне Рамине власти“ те позвала студенте, свеучилишне професоре и средњошколце да се солидаризирају с просвједницима.
Студенте медицине симпатизира и албанска љевица. Ериса Џиџо, потпредсједница социјалдемократске Партије слободе изјавила је да студенти прије свега „желе да их се достојанствено третира у властитој земљи“ и именовала Рамину владу као узрок масовног одљева мозгова. Медицинаре је такођер подржао и љевичарски студентски покрет „За свеучилиште“, иначе један од најважнијих актера великих студентских просвједа 2018. године. У сваком случају, чини се да је опозиција уједињена око подршке студентском покрету – но то само по себи вјеројатно неће уздрмати вишегодишњу превласт Социјалистичке партије, која је на локалним изборима у свибњу ове године освојила власт у 53 од 61 албанске опћине и тиме додатно учврстила своју политичку доминацију.
Албанско јавно здравство у сваком се случају налази на рубу провалије. Емиграција образованог лијечничког кадра бољка је која погађа све земље еуропске периферије (укључујући и Хрватску), но посебно је погодила Албанију. Неки су показатељи посебно забрињавајући: Албанија је већ сада земља с најмање лијечника и медицинских сестара по глави становника у Еуропи, а према статистици из 2019. чак се 18 посто образованог медицинског кадра налази у иноземству, претежно у Њемачкој.
Узроке масовној емиграцији прије свега треба потражити у ниским плаћама које су међу најнижима у Еуропи – тако је 2020. године просјечна плаћа здравствених радника у Албанији износила свега 900 еура. Пред албанском су владом дакле двије опције: покушати зауставити расипање медицинског кадра репресивним мјерама – попут недавно донесеног закона о чијој ће уставности изгледно ускоро одлучивати суд – или вишеструко побољшати плаће и увјете рада у јавном здравству. Потоња опција свакако није вјеројатна. За њу недостаје и политичке воље и економске реалности: у суставу какав је данашњи, земље периферије напросто се не могу надати да ће парирати земљама еуропске језгре. Питање јавног здравства одавно је превазишло националне границе.
Марко Фабер
Извор: Портал Новости
