Пише: Георгије Зотов
Једног дана је Георгије путовао аутобусом из главног града једне непријатељске државе за Беч – који се такође сматра центром непријатељске државе, али нижег ранга, и уопште, једна њихова министарка је код нас купила кућу у Рјазану.
Иза Георгија су седеле две бакице – говориле су руски, али могле су бити из Русије, или из Украјине, Белорусије, Молдавије, углавном, ту негде.
Бакице нису затварале уста ни пре почетка путовања, и то је било природно.
„Нинка, чујеш ли шта се прича“, почела је прва бака. – „Пенсилванија ће највероватније решити ствар. Како тамо буду гласали, тај ће и бити председник Америке. Тако ти је то!“
„Људмила, а за кога си ти?“ – строго је упитала Нина. – „Нешто ми мрмљаш. Реци ми одмах за кога си? Лично ја сам за Трампа. Угледан човек, пун пара. Онај мој, и сама знаш, није доживео шездесету, умро. А погледај овога! Да сам млађа, ја бих – ух!“
„Нинка, шта причаш?“ – намршти се Људмила. „Њему требају курвомодели (овде је Георгијев речник обогаћен новом речју). Дугоноге. Шта ћеш му ти са реумом? Са новцем је јасно, разумеш и сама, добар човек и треба да има новца.“
Си Џеј Поликрониу: Избор између неолибералног фашизма и неолибералног статуса кво
У овом практичном тренутку, обе баке су се зацоктале уснама – очигледно се сећајући присуства мушкараца са новцем у њиховим животима, кад је било роштиља и кад су им даровали парфеме „Зарја“.
„А ја лично сам за Харис!“ – строго је наставила Људмила.
„Па она је црна. Било би ме срамота!“ – приковала ју је Нина.
„Нема то везе што је црна. Бар је женско.“
„Да ли је женско, то још треба да се докаже. И сама знаш, тренутно у Америци тешко можеш да укапираш ко је жена, а ко мушкарац. Уради операцију, па ти онда нагађај с ким си завршила у кревету. И уопште, женама је сад тако тешко. Где нормалног момка наћи … около све ови … гејови и транси. Просто да ти се не удаје.“
„Ох, не причај“, растужи се Људмила. „Тешко је сад девојкама, ох, тешко. Па зато је и потребно да жена буде председница. Она познаје женске проблеме, све разуме.“
„Па она сама је за трансе!“ – побуни се Нина.
„Сад, мајчице, не можеш бити против транса, таква су времена, претпостављам да и сама разумеш“, поучно је објаснила Људмила. „У дубини душе она је, наравно, за неког доброг момка. Да је прихвати ручердама, да јој се заврти у глави. Разумеш?“
Обе баке поново цмокнуше уснама. Нема сумње да је њихова младост била занимљива.
„Ох, бринем, бринем“, узнемирила се Нина. „Превариће Трампа, осећам. Опет ће му натоварити неке глупости. Демократе су сви ниткови, лукавци. А Бајден је нешто као твој Василиј, већ се сам са собом поздравља. Ту је све већ одлучено, запамти моје речи. Тој твојој Харис већ су нацртали проценте који су јој потребни, седе тамо и отварају шампањац. Непоштени су ови избори, све је намештено, знам сигурно.“
„Ма хајде“, љутнула се Људмила. „Видела сам рејтинге. За Харис и за Трампа – пола пола. Дакле, све поштено. И још имају некакве тамо … електоре.“
„А ко су ти?“
„Не питај. Целу ноћ сам седела, рачунала, узалуд. Ђаво им га зна. Унук је рекао: баба, заборави на то. А ја бринем. Душом и срцем навијам за Харис, како је њој тамо, девојци.“
„Ма изабраће они ту твоју курвицу“, отровно ће Нина. „Додаће јој онолико колико јој треба.“
„А тај твој Трамп је кретен“, изгубила је живце Људмила. „Осамдесет година, а још увек трчкара за девојкама. Шта ће њему председништво? Нека седи кући у топлим чарапама и пије чај, иначе ће ускоро бити као Бајден, полудеће.“
„Знаш шта?“ – заурла Нина. „С тобом више не разговарам!“
„Ни ја с тобом!!!“
Георгије се слатко насмешио.
Негде у централној Европи, на путу међу малим градовима, две совјетске баке су се смртно завадиле због америчких избора.
И то је тако дивно.
