Пише: Јоргос Арабацис
Превод: Ксенија Милић
(Ауторски текст познатог грчког филозофа објављен у Атини 7. јула 2026.)
Конференција “Геолитература”, коју је организовао писац Гојко Челебић у Котору, Црна Гора, од 10. до 14. јуна 2026. године, изнијела је правовремен приједлог у вези са улогом књижевности у савременом свијету: књижевно стварање није само паралелни феномен естетског значаја, већ поље у којем се обликују културни сензибилитети, политичке диспозиције и начини разумијевања колективитета – као културног а приори. Догађај је окупио писце и истраживаче из различитих језичких и културних региона, истичући међусобно дјеловање између филологије, филозофије и геополитике. Централна теза конференције била је да се ништа од суштинског политичког значаја не појављује изненада у сфери стварности, а да претходно није било припремљено на нивоу културе, језика и наратива.
Геолитература повезује књижевност са специфичним географским, историјским и културним карактером одређених мјеста. Концепт такве геолитературе не третира простор као неутралну позадину на којој се одвија наратив или поетско дјело, већ као активан чинилац који обликује језик, памћење, културне идентитете и облике историјског искуства.
Као балканско и медитеранско раскршће различитих традиција, Котор је послужио не само као географска локација одржавања конференције, већ и као модел књижевне географије у којој се оно што је локално може просторно ширити, а да притом не изгуби своју посебност. Сусрет језичких традиција — попут грчке, латинске, португалске, српске и других — обликује визију свијета представљену кроз релационе модалитете, а не кроз глобализоване мреже.
У овој тачки, према мишљењу Гојка Челебића, “Геолитература” се укршта са Гетеовим концептом “Weltliteratur” (свјетска књижевност). За Гетеа, свјетска књижевност није значила укидање националних књижевности нити њихову замјену униформним међународним стандардом. Напротив, она је подразумијевала способност књижевности да међусобно комуницирају, да буду превођене, да се препознају и да проширују своје хоризонте кроз искуство Другог. “Weltliteratur” полази од претпоставке да језик није само средство комуникације, већ да у себи носи посебан начин доживљавања свијета. Истовремено, према ријечима овог великог њемачког класика, ниједан језик није довољан да у потпуности обухвати ширину људског искуства. Свјетска књижевност је, стога, динамичан процес преласка са националног на глобално – не као вјежба у идеализму, већ као истинско кретање од познатог ка novum-у.
Конференција у Котору црпјела је инспирацију из једне Гетеове идеје која постаје све актуелнија у условима дигиталне глобализације и умрежавања. Вишејезичност учесника није представљена као украсни елемент академског интернационализма, већ као предуслов за прецизно знање (на крају крајева, Владимир Набоков је повезивао књижевност са научном прецизношћу). Језици се јављају као носиоци историјског памћења, појмовне јасноће и културне самосвијести.
Поред тога, посебан значај придаје се уважавању древних језика и локалнијих језичких традиција које се одупиру логици глобалне комуникације – логици често ограниченој на снажан комуникацијски домет глобализације. Превођење регионалних језика ствара нови простор за дијалог између различитих историјских искустава и културних сјећања, истовремено подстичући истински осјећај заједништва међу регионалним виђењима свијета и догађаја који обликују наше животе.
Међутим, однос између локалног и глобалног није инхерентно позитиван. У овом тренутку, желио бих да се осврнем на оно што сам једном описао као „интернационални стил и нову филологију“. Ово представља облик „секундарне глобализације“ која се не поистовјећује са истинском интеркултурном комуникацијом, већ са стандардизацијом изражавања путем масовних медија и сталним рециклирањем информација. Балкански фолк-поп, на примјер – заједно са телевизијским серијама и понављајућим мелодраматским структурама – служи као примјер интернационалног стила и естетике који могу мијењати језике и културне облике, а ипак задржавају исти стереотипни и херметички самореференцијални механизам.
Проблем са овим међународним стилом не лежи само у његовој једноставности или популарности; ријеч је, заправо, о томе да он културно искуство претвара у пасивну конзумацију слика и информација. Према мојој анализи, испоставља се да су „информације” кључне за овај културни режим често лишене сваког значења. Те „информације” се рециклирају, намећу пролазност и подривају сваку везу са трајношћу, умјетничким дјелом и активним просуђивањем оних који примају естетске садржаје. Књижевност престаје да буде сфера промишљања и постаје сам онај облик који омогућава непрекидан ток слика. Од публике се не захтијева да тумачи или преиспитује, већ да тренутно препознаје познате мотиве и конзумира их.
Стога се контраст између “Weltliteratur” (свјетске књижевности) и интернационалног стила показује као кључан. Први се заснива на превођењу, сусрету са другачијим, историјском континуитету и размјени облика знања. Други тежи да избрише разлике, претварајући их у варијације глобализованог и тренутно препознатљивог модела. “Weltliteratur” не захтијева од језика да се одрекну сопствене историчности; интернационални стил, међутим, често своди језик на пуко средство за преношење унапријед обликоване представе.
Прво подразумијева активне читаоце и преводиоце, док друго ствара пасивне примаоце који посматрају непрестани механизам културног понављања. У том светлу, которска “Геолитература” се може посматрати као критички одговор на опасност од „интернационалног стила”. Нагласак на језицима, локалним књижевним сјећањима и тешко доступним културним периферијама указује на облик универзалности који се не исцрпљује у технолошкој повезаности. Комуникација међу свјетским књижевностима постаје истински смислена не само када текстови брже циркулишу, већ и када претварају различитост у страст за знањем. У том смислу, свјетска књижевност није неутрално тржиште дјела, већ облик критичког образовања.
Књижевност може да развије критичко мишљење управо зато што нарушава наш уобичајени, подразумијевани однос према свијету. Читање дјела насталог на другом језику или у другачијем историјском контексту приморава нас да се удаљимо од сопствених извјесности. Оно нам омогућава да схватимо да национални идентитети, политички наративи и културне хијерархије нису природне датости, већ историјске творевине – и, прије свега, историјски пројекти вођени одређеним намјерама. Посредством књижевности, мисао може да препозна односе између језика и моћи, центра и периферије, сјећања и заборава.
Релевантна критика се не задржава на нивоу теорије, већ прераста у културно дјеловање, водећи ка преводима, новим публикацијама, архивским истраживањима, интеркултуралним сарадњама и облицима образовања који подстичу језичку и историјску самосвијест. Као што се у овом контексту често истиче, теорија није замјена за деловање, већ и сама може представљати чин када анализира облике нових митова и разоткрива механизме који колективе чине пасивним примаоцима. Добра књижевност и теоријска будност стога су повезане, утолико што обије представљају процесе отпора културној инертности.
Геолитература, свјетска књижевност (“Weltliteratur”) и критика интернационалног стила на крају се сусрећу у заједничком императиву: књижевност мора остати простор истинског сусрета, а не механизам хомогенизације. Свјетска књижевност добија политички значај када не утопи локалне гласове у апстрактну универзалност, већ ствара услове да они буду уочени, преведени и оспособљени за међусобну интеракцију. Књижевност, као што је познато, није огледало свијета, већ снага која омогућава његово критичко разумијевање.
Јоргос Арабацис је професор филозофије на Националном и каподистријском универзитету у Атини (НКУА).
Извор: Art for society
