Пише: Миодраг Лекић
На два мјесеца до званичног предсједничког старта Доналда Трампа, једна од најактуелнијих тема у америчкој и свјетској јавности односи се на појаву и могући политички утицај бизнисмена Илона Маска на америчког предсједника.
Познати су досадашњи врло присни односи Трампа и Маска, посебно током предсједничке кампање, који су дали видљиве резултате. И то у обострану корист – политичку и економску.
Остаје питање у којим формама ће се наставити њихова сарадња, при чему има и оних који указују и на могућу аномалију потенцијално високог утицаја моћног бизнисмена, једног од најбогатијих на свијету, на америчку политику.
Притом се заборавља да у америчкој историји има доста примјера веома блиске сарадње предсједника државе са личностима из свијета бизниса, посебно финансија и банкарства.
У краћем прегледу новије америчке историје може се уочити да је предсједник Френклин Рузвелт за свог министра финансија изабрао банкара Хенрија Моргентауа. Према многим оцјенама, Моргентау је био главни и успјешни стратег америчке економије у периоду Другог свјетског рата.
Предсједник Џон Кенеди позвао је Роберта Макнамару, предсједника моћне америчке аутомобилске компаније „Форд“, и повјерио му положај министра одбране Сједињених Америчких Држава.
Миодраг Лекић: Од празновања важнија свијест о „пустињаку цетињском“
Не мала искушења политичког, војног и посебно финансијског карактера чекала су Макнамару током обављања функције министра одбране – од његовог плана (неуспјешног) инвазије на Кубу и збацивања Фидела Кастра, па до периода Вијетнамског рата.
Лично свједочанство из тог периода Макнамара је оставио у својим мемоарима „У ретроспективи: трагедија и поуке Вијетнама“.
Макнамра је фебруара 1968. напустио положај министра, вратио се економским пословима и постао предсједник Свјетске банке, на чијем челу је остао све до 1981. године.
Глобална банкарска групација „Голдман Сакс“, која се бави трговином хартија од вриједности и инвестиционим банкарством, својим кадровима је у неколико наврата постала расадник за највиша мјеста у државној економији.
Банкар из те организације Роберт Рубин био је од 1995. до 1999. министар финансија у вријеме администрације Била Клинтона.
Искусни банкар са Вол стрита Хенри Ханк Паулсон, заговорник јаког долара, постао је најближи сарадник америчког предсједника Џорџа Буша Млађег, који га је именовао за министра финансија.
Не улазећи у конкретне радне билансе америчких предсједника са истакнутим личностима из свијета бизниса и финансија, наведени преглед показује да блиска сарадња – и то у успону – између Доналда Трампа и Илона Маска није новина у Америци. Напротив, ради се о традицији америчке политичке и државне праксе. По свему судећи, Илон Маск је настављач такве традиције.
Уосталом, треба сачекати развој догађаја и дефинитивни састав тима старог-новог америчког предсједника, када ће се моћи јасније сагледати форме и домашаји сарадње засад побједничког тандема Маск–Трамп.
Извор: Дан
