Пише: Мирко Даутовић
Седам и по месеци је прошло од почетка рата у Гази. До прошле недеље, слике ужаса кроз који Палестинци пролазе су круниле имиџ Израела у јавним мњењима западног света. Имиџ „једине демократије Блиског истока“ и „најморалније војске света“, што су титуле које израелски званичници додељују својој страни, је заснован на пристрасности великих медијских кућа попут ЦНН-а или Фоџ-а или Скy-а, које су престале да буду једини канал информисања. Све више људи широм света више не хаје за новинаре и медијске куће. Они своје информације добијају директно. Видео снимци и фотографије из Газе долазе преко Твитера, Тик-тока, Инстаграма, без провере, без филтера, без тумачења, без коментара, сирови, често и извештачени. И Хамас и Израел имају и истину и неистину у својим арсеналима, али су израелске употребе неистине много чешће, баш као и њихови злочини према Палестинцима. Све што остаје Израелу је да изнова приказује снимке Хамасових злочина од 7. октобра и виче „антисемитизам“ на сваку критику, али то више није довољно. Људе који прате сукоб су згадиле непрестане вести о ратним злочинима израелске армије, који су тако добро документовани да се довољно силе коначно накупило у механизмима међународних институција да се покрену зупчаници чија је шкрипа тргла Израел и његове вође, које се налазе на само један корак од тога да буду стављени на међународне потернице.
Шретње због оптужница
У претходној недељи је Израел претрпео неколико удара и у рату и у дипломатији. У понедељак 20.маја је тужилац Међународног кривичног суда (МКС), британски адвокат пакистанског порекла Карим Кан, објавио да је започео процес подизања оптужница за ратне злочине против тројице челника Хамаса и двојице званичника Израела. На истој листи су се нашли шеф политичког бироа Хамаса, у Катару, Исмаил Ханије; лидер Хамаса у Гази, Јахја Синвар; заповедник Хамасовог оружаног крила, Бригада „Ал-Касам“, Мохамед ал Масри, ратног имена „Деиф“, на арапском „гост“, што упућује на Масријев живот који се састоји од вечитог склањања и бежања од израелске освете; израелски министар одбране, Јоав Галант; и израелски премијер Бењамин Нетањаху. Хамасовце тужилац Кан жели да гони за злочине убиства, узимања талаца, сексуалног насиља, мучења, док двојицу Израелаца тужилац терети за употребу глади као средства рата, директно циљање цивила, истребљивање, и убиство. Коментари правних аналитичара су похвални кад се ради о изводљивости оптужнице. Наиме, Кан тешко да би могао да сакупља доказе са лица места. Нити би Израел пустио његове изасланике, нити би они били безбедни, нити би они могли да истражују у ратној зони. Оно што Кан има јесу управо документовани снимци, слике, сателитски снимци, и изјаве израелских и Хамасових званичника. Свега тога има довољно у слободној циркулацији на интернету да се изгради јак случај против петорице који још увек нису званично оптужени.
Наиме, процедуре МКС-а су такве да тужилац подноси захтев за подизање оптужница предсудском већу суда, које се састоји од тројице судија, тренутно судија из Мексика, Румуније, и Бенина. Они могу да прихвате или одбаце Канове захтеве, било делимично било у потпуности, али је мало вероватно да Кан није изградио добар случај и добио повратну информацију да ли оптужнице делују у реду. Занимљиво је да је Кан решио да обзнани шта спрема пре него што му је веће одобрило захтеве за оптужнице. Када је фебруара 2023. Кан поднео већу сличан захтев за руског председника Владимира Путина, а због депортације украјинске деце, сачекао је са објавом док му веће није потврдило захтев месец дана касније. Зашто би тужилац Кан открио своје карте унапред, излажући себе и тројицу судија притиску који мора да траје од тада. Иста група америчких сенатора која је крајем априла Кану послала гангстерско писмо упозорења да не подиже оптужнице јер ће последице сносити и његови сарадници и његова породица, су се опет огласили, тражећи за почетак забрану уласка у Сједињење Државе. Председник Бајден је квалификовао Канову одлуку као „нечувену“, а портпарол америчког Стејт департмента Метју Милер је на конференцији за медије тврдио да израелски судови треба да суде за ратне злочине у окупираној Палестини. Као и да САД имају јурисдикцију на основу својих испорука оружја Израелу и Закона „Лехи“. Реакције администрације председника Бајдена делују као некохерентна и лоша импровизација за коју је пример понтонско пристаниште које је требало да послужи за доставу хуманитарне помоћи Палестинцима у Гази. Наводно завршено 17.маја, понтонско пристаниште се распало у току викенда на јаким таласима и делови су завршили насукани на плажи у Израелу. Како не би било потпуно уништено, морнарица је одвукла пристаниште у израелску луку Ашдод.
Ако Хамас користи цивиле као људски штит, потенцијално оптужени Нетањаху ради исто са историјом. У обраћању у којем је одбацио јурисдикцију МКС-а, он је употребио жртве Холокауста и антисемитизма, као идеолошки штит против Кана. Па ипак, његови западни савезници који признају МКС су се запитали шта ће морати да ураде ако израелски оптуженици одлуче да их посете? Да ли би се Берлин оглушио о оптужнице суда чију је оптужницу против Путина поздравио? Штефан Хебештрајт, портпарол Канцлерамта је у одговору на хипотетичко питање рекао да би, у тој ситуацији Немачка ухапсила оптужене. Карим Кан је, у интервјуу за ЦНН са Кристијан Аманпур, рекао да му је један врло високи званичник једне западне земље објаснио намену МКС-а: „Овај суд је направљен за Африку и силеџије попут Путина.“ Силеџије беле коже са савезничким статусом уживају специјалне погодности.
Рат не иде добро, признања иду
У петак је изненада дошла још једна одлука, заправо наређење Израелу. Међународни суд правде (МСП) је брзо реаговао на захтев Јужноафричке републике поднет недељу дана раније да се Израел спречи у спровођењу операције у Рафи, делу Појаса Газе крцатом избеглицама. Ово је била трећа одлука МКС-а, и у њој се суд осврнуо и на чињеницу да Израел није испунио претходне наредбе суда. МКС је наредио Израелу да се гранични прелаз Рафа отвори и допусти приступ у Појас Газе хуманитарним радницима и истражитељима УН-а, као и да Израел обустави своју војну операцију у Рафи. Нажалост, одлука гласи „да сместа заустави своју војну офанзиву која би могла нанети такве услове живота Палестинцима у Гази какви би могли резултирати физичким уништењем те групе, у целости или делимично.“ Овај додатак су Израелци интерпретирали тако да им суд наређује да не спроведу геноцид, што они тврде да и не раде. По израелском тумачењу, суд им је дао за право да наставе са својим ратом.
Бреме освете на Блиском истоку, снаге САД, Израела и Ирана у стању приправности
Тај рат не иде добро. Након седам и по месеци, и након што је Газа сравњена са земљом, а углед Израела укаљан палестинским страдањем, Хамас није поражен. У недељу су прво на својим пропагандним каналима објавили снимке наводног заробљавања израелских војника послатих у тунеле да се боре са Хамасом. Израелска армија то пориче, али Хамас до сада није постављао такве тврдње. Да потврде да су и даље опасност по Израел, у недељу су из Појаса Газе лансирали пројектиле ка Тел Авиву. Антиракетни штит „Гвоздена купола“ је пресрела све пројектиле, али неких сат времена, сирене за ваздушну опасност су становнике јужног и централног Израела упозоравале да опасност од Хамаса није отклоњена. Рат је неуспех, а победа није „надомак руке“, како је Нетањаху обећавао у фебруару.
Између одлуке тужиоца Кана у понедељак и одлуке МКС у петак, Израел је претрпео још један очекиван удар, а то је да су Палестину, у границама из 1967. признале Ирска, Норвешка, и Шпанија. То су још само три признања, већ их је било 140, али за Палестинце ће се мало шта променити. Израел је бесно реаговао оптужбама за антисемитизам, опет је употребљен Холокауст као некаква магична реч која има моћ да жигоше сваког критичара Израела, а чиме се хаба сећање на највећи злочин против човечанства. Подсетили су се израелски званичници и прогањања Јевреја у Шпанији Изабеле Кастиљске и Фердинанда Арагонског под католичком инквизицијом. „Шпанија и Норвешка награђују Хамас за покољ од 7.октобра“, рекао је министар спољних послова Израел Кац који је позвао амбасадоре све три земље у министарство и пустио им да гледају филм седмооктобарског покоља склопљен од снимака насталих са камерица које су Хамасови борци носили на себи док су убијали људе по кибуцима око Газе. Ниједна од три земље није остала дужна Израелу. Шпанска министарка одбране Маргарита Роблес и вицепремијерка Јоланда Дијаз су обе рекле да је конфликт у Гази геноцид. Ирски премијер Сајмон Херис је изјавио да не треба искључити увођење међународних санкција Израелу. Норвешки министар спољних послова Еспен Барт Ејде је окривио Израел за проблем у Палестини. Деценијама су све израелске владе одобравале илегална јеврејска насеља на територији окупиране Палестине, а Палестинци за све своје уступке у преговорима од Мадридске конференције 1991. наовамо нису добили ништа сем насиља и обесправљивања.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Израел је одбацио све оптужбе и пребацивања. Не само руководство, него и опозиција. Чак 106 од 120 посланика израелског парламента Кнесета је потписало писмо у којем осуђују потез тужиоца Карима Кана да подигне оптужницу против човека којег многи од њих презиру, Бењамина Нетањахуа, и тиме изједначи „демократску државу“ Израел са терористичком организацијом Хамас. Баш као и у случају српске или хрватске политичке сцене које су стале у целини иза оптужених за ратне злочине и опирале се изручивању оптужених Хашком трибуналу, и овде имамо исту реакцију суверене нације која одбија идеју да постоје нека правила изнад оних која она сама доноси; и која пориче било какву одговорност за ратне злочине које не жели да види или које чак са поносом правда. Они се нису десили, а и да јесу, „они“ су то заслужили, јер „шта су они нама радили?“ Као што је Сребреница 1995. одмазда за Братунац и Кравице 1992/93, тако је и геноцид у Гази наплата и за 7.октобар и за Холокауст.
Најновија рата је наплаћена у ноћи пре него што је овај чланак написан. Израелска авијација је гађала избегличке шаторе у зони за коју су рекле да је безбедна. За сада извори са терена говоре да је погинуло 35 људи. Један призор је неизбрисив. Мушка особа држи обезглављени леш детета, показује га, врисци и повика су око њих, Рафа је у пламену иза њих. Леш је млохав. Удови, попут изудараног меса, висе, грча нема, ужас је новорођен. Сатурн прождире своју децу, поноситост Израиљева свједочи му у очи.
Извор: Нови Магазин
