Охрабрила ме анкета која је спроведена међу грађанима Берана и гдје је 54 одсто њих одговорило да има или је имало за пријатеља припадника РЕ популације. У мањини су остали они који су негативно одговорили на ово питање
Помислим, они испади на друштвеним мрежама када се ради о РЕ популацији, који имају ноту прикривене или отворене ксенофобије и нетрпељивости, све је то ипак на нивоу инцидента, а не већинског мишљења и односа према Ромима и Египћанима у мом граду.
Онда се присјетим друга из најранијих школских дана, Дања Селимовића, Рома из угледне породице која је имала велику кућу у Новом насељу. У то вријеме домицилни Роми нису живјели гетоизирани само на Доњем Талуму, већ су имали велике и модерне куће у другим градским насељима. Дањо је био прави пријатељ и ни по чему се није одвајао од нас осталих. Трудио се да буде добар ученик. Био је изузетно музички талентован, похађао је и музичку школу, свирао хармонику и био члан градског културно умјетничког друштва.
boxPluginImgНе вјерујем баш да је тачна она прича како је на писменом задатку са темом описа неког занимљивог доживљаја исписао неколико реченица о томе како се са братом једног љетњег дана враћао са плаже, како су “гацали” Лим, када је брат, Дилбер или Зумбер, повикао – “Јој мене мила мајко, опеца ме змија. Ја сам одмах отрчао кући, донио моторцангле, и извадио жалац”.
Је ли Дањо стварно то написао, не знам, али је остало да се препричава. Није се Дањо љутио због тога, био је веселог духа и лако је прихватао шалу на свој рачун. Његов млађи рођак Јежо, остао је у причама и згодама запамћен по томе како га је брат дозивао – “Јежо, Јежо, зове те мајка да ручаш вечеру”. Јежо је данас ријетки од домицилних Рома, који је остао у Беранама и није отишао трбухом за крухом у бијели свијет. Омиљена дестинација беранских Рома била је Италија, и омиљене модне марке, италијанске. Јежовог оца Шућа под старе дане сам фотографисао са “Армани” наочарима за сунце које је донио за успомену са последњег потовања по тој земљи.
Шућо је био угледни таксиста, господског држања, са увијек добро одржаваним и чистим мерцедесом. Није му била баш нека нужда да ради, остала дјеца, браћа и сестре, слали су из иностранства колико год је требало, али Шућо није могао без волана, а и без дружења, није могао да радни дан не заврши у кафани са пријатељима, гдје га је конобар на крају увијек закидао – “шта смо оно имали, шест пива, пута пет, тридесет пет, је ли тако чика Шућо? Тачно, пратим ја, не можеш ти мене да превариш, наплати четрдесет”, одговара Шућо. Када му конобар врати новац и каже да га је прешао, Шућо се онда смије и шаље туру читавој кафани.
Јадранка Селимовић је рано огрезла у алкохол, била је препознатљиви берански лик. Чекала је једном приликом испред амбуланте, потрефила највећу гужву, када је неко из гомиле довикнуо – Селимовић! Јадранка уђе код љекара мислећи да је прозвана, настане свађа, љекар је избаци вани, она схвати шта се десило, изађе и каже са врата чеконице – “ко је бре рек’о Селимовић, да ми изеде…”! Ону работу је тако лијепо изговорила, али није баш згодно да се то и напише.
Роми су једноставно били ту, дио нас, и никада нико није имао за њих ружну ријеч.
Могао бих и да испричам како сам интервјуисао удовицу Зелену која је себи, свом мужу Зухдији, и његовој другој жени Даринки подигла заједницки споменик, уклесала на блиставом црном мермеру мерцедес са таблицама италијанског града Падове. Она и муж наслоњени на мерцедес, а испод посвета – „И поред Даринке вихор живота створио је наш живот. Имали смо једно друго 25 година. Повратак кући, четири мјесеца и десет дана лијепог живота. Зухдија, 5. јануар ми је однео све, твоја Зелена“.
Или како сам писао репортажу о тада најстаријем Рому у Црној Гори, Цуфу Селимовићу, који је скоро потпуно слијеп знао сваку градску улицу. Понекад би се, ипак, десило да изгуби оријентацију и да некога од пролазника пита – “гдје сам, гдје је Талум”?
Пролазник га најдобронамјерније окрене у правцу у ком треба да иде, и он потом непогрешиво стигне до куће. Или о оном Рому, који је имао прелијепу кућу у Полимској улици, и најскупљу ковану ограду са великим знаком “Версаће”. Умро је прије двије године од короне у Италији, сахрањен у Беранама.
Да берански Роми остављају аманет, гдје год да умру, да се сахране на њиховом гробљу у Беранама, увјерио сам се видјеши недавно умрлицу шездесетосмогодишње Атибе Селимовић. Умрла је у Њемачкој, у Бад Оеyенхаусен, сахрањена на Градинском пољу, ожалошћени ћерка Тереза, синови Руди, Роланд, Фриц, Роберт, Валтер и Томислав, снахе Ингрид и Катарина. Дјецу је вјероватно тамо родила, судећи по именима, али само једно мјесто је њу чекало. У Беранама.
Малену заједницу домицилних Рома, којих има више на Градинском пољу и расутих по свијету, него у овом граду, крајем деведесетих увећала је РЕ популација која је избјегла са Косова. Међу њима су била и два Рома или Египћанина који су требали да свједоче о ратном злочину једног високог официра ОВК. Црногорска полиција их је надгледала и чувала, али су једног од њих када је отишао до пријатеља на Коник, мистериозно ударила и усмртила кола. Нисам сигуран да је то било случајно, мада се испоставило да је возач био пијан. Заборавио сам му име.
Много боље сам запамтио другог, тада већ старијег, који се звао Рам Јолај. Био је свједок и очевидац убиства његових првих комшија Срба од стране припадника ОВК. Пријетили су му, а тај против кога је требало да свједочи у Хагу на крају му је за опомену убио сина. Рам Јолај се склонио у Беране и не знам да ли је још жив. Колико се сјећам, храбро је свједочио у хагу.
Са том заједницом Беране је добило и један малени дервишки ред чији старјешина је био Зејнел Бећа. Неколико пута сам присуствовао њиховим вјерским ритуалима, Зикру, када се кроз препознатљиви плес приближавају Богу и тијело пробадају иглама, без капи крви. Са Зејнелом сам се спријатељио. Он се данас повукао на једно мирно мјесто, а његов син Султан, који је тада био дјечак, израстао је у паметног младића и постао први и прави озбиљан борац за права РЕ популације у Беранама. Стално је запослен у Дому здравља и извршни је директор НВО УЗПРЕ, која је радила анкету са почетка текста.
Том анкетом је утврђено да је главна негативна перцепција РЕ везана за просјачење. Лако ћемо се сложити да тога има превише, али би могли упутити апел полицији да настави акцију “Просјак”, када су ухапсили неколико ромских родитеља и одраслих који су приморавали дјецу на просјачење правећи од тога бизнис.
Дубоко ме потресла слика ромске дјевојчице која за вријеме недавног празничног базара, у главној улици, онамо преко пута Баћкове трафике, преврће корпу са смецем, вади неку картонску амбалажу и лиже остатке чоколадног прелива. У једној руци ми је био поводац од кућног љубимца, а другом сам загрлио дјевојцицу и довео је до трафике да бира слаткише, пола је хтјела да плати и продавачица.
Желим да кажем, онима којима смета просјачење поручио бих да не остављају новац. Нека купе дјеци која просе испред маркета неки кроасан или сок. И нека их прихвате такве какви су. Нису избјегли у Шведску, него у Црну Гору. Да ли су се усрецили? Не бих баш рекао.
Некако баш док пишем овај текст, сазнајем да је мој школски друг Дањо прерано умро, као што већина Рома не дочекује старост. Обећао сам његовом брату Халему, који је у Њемачкој, да ћу, чим окопни овај лед, поћи до ромског гробља на Градинском пољу гдје је сахрањен.
Одћутаћу пет минута над гробом. Нећу га питати да ли је истина оно за змију, клијешта и жалац. Само сам сигуран да ћу га јасно чути како ми младалачким, добро познатим гласом, од некуда прича гдје све био – “Гацао сам тамо, гацао овамо, гацао, гацао, прегацао живот и вратио се овде, заувек”. Може ли послије овога било ко од нас рећи да му је Беране више у срцу него што је било њему.
Мом пријатељу Рому, Дању Селимовићу.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
