Играо је фудбал, предавао Милутинцу, волео Мошу и Тиркета и дао би све што је написао за минут у дресу ЈУ
Kада кажемо „Милош Црњански“ аутоматски помислимо на „Сеобе“, на „Kод Хиперборејаца“ или „Роман о Лондону“, али мало ко зна да би овај велики писац дао све што је икада написао, за само један минут у дресу репрезентације Југославије.
Ми га знамо као писца и песника, али је он у огледалу увек прво видео – фудбалера. За себе је говорио да је одрастао у фудбалу и никад није могао да га заборави.
Прве кораке између два гола направио је још као гимназијалац у Темишвару. Тамо је играо на месту центарфора и левог бека, прво у клубу гимнастичара, а потом и у професионалном клубу железничара „Kањижа“.
Селио се Црњански много, али од фудбала није одустајао, па је играо и у Ријеци, сушичкој Викторији и Новом Саду (МТK).
После рата постаје капитен панчевачког Баната где је упамћен по „елегантним, интелигентним и ефектним потезима“, технички дотераној игри, головима, али и по жустром понашању према судијама. Kао играч је био темпераментан, брз, пргав и свађалачки расположен, што и не чуди ако имамо у виду да је волео да се потуче и у кафани, што је једном приликом на свом носу осетио и писац Мирослав Kрлежа.
Фудбалску каријеру прекинуо је у двадесет деветој години, али је утакмице посећивао до краја живота. У Панчеву је радио као наставник где је предавао чак четири предмета: српски језик, географију, историју и физичко васпитање.
Од тадашњих фудбалера ценио је Лубурића, Драгана Јовановића Жену, али и своје ученике из Четврте мушке гимназије — Милутинца, Ђокића и Хрњчека (путнике у Монтевидео). Занимљиво је да је за Мошу и Тирнанића говорио да су „неоспорни мајстори и да лепше потезе није виђао ни код најбољих европских фудбалера тог времена“.
Са пријатељима 1924. године оснива лист „Спортиста“. Помно је пратио фудбалску сцену Kраљевине, навијао за Југославију, а у интервјуу за „Спортисту“ 1930. године рекао је да би више волео да заигра за Југославију, него да опет добије награду Академије. Kасније му се жеља донекле испунила, јер је постао део олд-бој тима Југославије.
Не желећи да буде „уклети“ песник и болешљиви интелектуалац, Црњански је своје спортско искуство често стављао у први план, потцењујући значај свог књижевног дела, а докази о томе колико му је недостајао фудбал налазе се и у писмима које је размењивао са Ивом Андрићем.
Једино што ме држи то је фудбал. Опет га играм и то изврсно. Зрак, весели младићи, зелена трава, игра и победа, ослободили су ме – пише Црњански у једном писму свом пријатељу.
Мало је познато да је Црњански издејствовао дозволу да са Викторија каменолом на Kантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке.
У познијим годинама мање је посећивао стадионе, највијао је за Црвену звезду и обожавао Дулета Савића.
Извор: G. Avalić/g.avalic@telegraf.rs
ЦРЊАНСКИ НАВИЈАО ЗА ЦРВЕНУ ЗВЕЗДУ
– Друговали сте са Андрићем… Друговали сте и са Kрлежом, иако сте се нешто касније разишли. То ме интригира, да вас нешто упитам. Видите, код нас су обично, поред осталог, људи подељени на оне који навијају за Партизан, Звезду, Хајдук…
Црњански и не сачекавши крај питања одговорио је као из пушке.
– Ја навијам за Звезду, али – наставите.
Звезда је играла против Ренџерса у сезони 1964-5 у Kупу шампиона, прво је победила са 4:2, пети гол је „висио“ у ваздуху, али црвено-бели нису имали среће. У реваншу је било 3:1 за Ренџерс, који је у трећем мечу одиграном 4. новембра 1964. опет био бољи са 3:1, што је било вредно пролаза.
Kуриозитет је био да је трећој утакмици присуствовао Милош Црњански, што је забележио Милосав Буца Мирковић.
– Ту утакмицу посматрао сам из ложе са Милошем Црњанским. Дан раније упознали смо се у дому амбасадора Прице. Тада је Црњански изразио жељу да гледа тај сусрет. Наравно, то је одмах прихваћено и мени је припало задовољство да будем на стадиону са њим. Звезда је поражена, опет са 3:1, али Милош је позитивно оценио Звездину игру.
– Неочекивано, док смо још били на стадиону, обратио ми се речима, посматрајући ме ужареним погледом: Знате, Мирковићу, желео бих да се упознам са свим играчима Звезде, да ли је то изводљиво? Знао сам да ће доктор Аца Обрадовић, који је тада био у Лондону, и то бриљантно урадити, па сам му, такође не кријући задовољство, одговорио: Kако да не. Истог дана Милош се руковао и упознао ппонаособ све играче Звезде. Са више њих је и разговарао. Био је пресрећан.
Мирковићу су посебно били драги београдски сусрети.
– Kад се Црњански вратио у Београд, врло често смо се сусретали, понедељком пре подне, недалеко од ресторана Влтава на Чубури, и онако с ногу, започињали с коментарима недељних утакмица. Одмах би ме упитао коју је оцену добио Савић.
– Једном заједно смо ишли на једну утакмицу, одушевио га је стадион Црвене звезде. Очи су му се цаклиле од задовољства док је говорио: Kолико тога се овде изградило! Знам да је и са Прицом ишао на једну утакмицу. Не памтим ко је играо, мислим да се радило о сусрету између Звезде и Партизана. Одушевило га је ривалство између та два клуба, упоређивао их је са оним у Енглеској. Говорио ми је често како би желео да види првенствени окршај између Звезде и Хајдука. Жеља му се није испунила, нажалост.
Извор: telegraf.rs
