Пише: Френк О’Хара
Френк О’Хара (1926 – 1966), један од водећих гласова такозване Њујоршке школе, умро је познатији као ликовни критичар него као песник. Међутим, након преране смрти (преминуо је од последица повреда из саобраћајне несреће) његов утицај у поезији је ојачао. „У тренуцима када бих радије умро одвраћала ме је помисао да онда не бих могао да напишем више ниједну песму“, писао је О’Хара. Поезију је схватао озбиљно, али се, као и већина песника његове генерације, клонио којекаквих теоретисања, дајући предност животу и стварању. Преносимо овде његов текст 1959. године, који је истовремено и манифест и пародија манифеста.
***
Све је у песмама, али уз ризик да зазвучим као Ален Гинзберг за богату сиротињу, писаћу вам јер сам управо чуо да један мој колега песник мисли да моја песма не може да се схвати после првог читања зато што сам и сам био збуњен. Ма, хајде! Не верујем у бога, тако да не морам да правим расписане звучне конструкције. Мрзим Вечела Линдзија, одувек сам га мрзео; не волим чак ни ритам, асонанце, све те ствари. Једноставно тераш по свом осећају. Ако те неко јури низ улицу са ножем, просто бежиш, не идеш наоколо вичући: „Одустани! Био сам звезда тркачких стаза у средњој школи Минеола!“ Толико о писању песама.
А што се тиче њихове рецепције, претпоставимо да си заљубљен(а) и неко те малтретира (мал аимé). Не кажеш му: „Хеј, не можеш овако да ме повређујеш, мени је стало!“, него просто пустиш да сва различита тела падну тамо где могу, и после неколико месеци она улегну на своје место и све крене својим током. Али ниси се зато испрва заљубио, да би се одржао у животу, дакле мораш да ризикујеш и да покушаш да избегнеш да будеш логичан. Бол увек рађа логику, што је лоше по тебе.
Не кажем да немам практично најузвишеније идеје од свих који данас пишу, али какве то везе има? То су само идеје. Једино добро у вези с тим је да, када се довољно узнесем, престанем да размишљам и баш тада стиже освежење. Али како онда може заиста да те буде брига да ли их неко схвата, или разуме шта значе, или га чине бољим? Бољим за шта? За смрт?
Зашто их пожуривати? Превише песника понаша се попут средовечне мајке која подстиче децу да поједу превише куваног меса и кромпира са сосом (сузама). Заболе ме баш да ли једу или не једу. Усиљена исхрана води до претеране мршавости (слабости). Нико не би требало да искуси оно што му није потребно. Ако им поезија није потребна – свака част. И ја волим филмове. На крају крајева, само су Витмен, Крејн и Вилијамс међу америчким песницима бољи од филмова. Што се тиче метрике и техникалија, то је просто ствар здравог разума: ако купујеш панталоне, хоћеш да буду довољно уске да свако пожели да с тобом оде у кревет. Нема ту никакве метафизике. Осим, наравно, ако не ласкаш себи да је оно што ти доживљаваш „жудња“.
Апстракција у поезији, на шта се Ален [Гинсберг] осврнуо недавно у часопису Ит Ис, нешто је што интригира. Мислим да се она јавља углавном у ситним детаљима, тамо где је неопходна одлука. Апстракција (у поезији, не у сликарству) подразумева да песник уклони лично. На пример, одлука при избору између „носталгије бескраја“ и „носталгије за бескрајем“ одређује став према нивоу апстракције. Носталгија бескраја представља већи ниво апстракције, отклон и негативну способност (као код Китса или Малармеа).
Персонизам, покрет који сам недавно основао и за који нико још не зна, веома ме занима пошто је сушта супротност овој врсти апстрактног отклона и граница му је, заиста, на самом рубу апстракције, први пут у историји поезије. Персонизам је Воласу Стивенсу исто оно што је ла поéси пуре била Беранжеу. Персонизам нема никакве везе с филозофијом, он је сав уметност. Не мора да се бави личношћу или интимним, далеко од тога! Али да бих вам макар неодређено предочио идеју, једна од његових одлика је да се обраћа једној особи (а да то није сам песник), тако што побуђује наговештај љубави, али не поништава вулгарност која јој живот даје и подржава песникова осећања према песми, истовремено спречавајући да му љубав одврати пажњу од онога што осећа према тој особи.
То је само део персонизма. Покренуо сам га после ручка са ЛиРојем Џонсом 27. августа 1959. године, а тог дана био сам заљубљен у некога (не у ЛиРоја, узгред буди речено, он нема плаву косу). Вратио сам се на посао и написао сам песму за ту особу. Док сам је писао, схватао сам да бих могао, да сам хтео, и да позовем телефоном уместо што пишем песму, и тако је рођен персонизам.
То је веома узбудљив покрет који ће, без сумње, имати много следбеника. Он ставља песму тачно на средину између песника и те особе, у стилу Срећног Пјера, и песма је сходно томе задовољена. Песма се, најзад, налази између две особе уместо између две странице. Сав скрушен признајем да би то могла да буде и смрт књижевности какву знамо. Иако се донекле кајем, и даље ми је драго да сам дошао дотле пре Алена Роб-Гријеа. Пошто је поезија бржа и непоколебљивија од прозе, ред је да баш она докрајчи књижевност. Неко време су људи мислили да ће Арто успети у томе, али његови полемички списи, упркос свој њиховој величанствености, нису ништа више изван књижевности него што је Бер Маунтин ван државе Њујорк. Његови потези не запањују ништа више од Дибифеових у сликарству.
Шта можемо да очекујемо од персонизма? (Ово постаје све боље, је л’ да?) Свашта, али нећемо све и добити. Сувише је то нови, сувише живахан правац да би ишта обећавао. Али је, као и Африка, на добром путу. Досадашњи пропагатори форме са једне стране и садржаја са друге боље нека се припаз
септембра 1959. године.
Извор: Poets
Превод: Матија Јовандић/Глиф
