Пише: Франсоа Вијон и Станислав Винавер
Дело Франсое Вијона остало је до данашњег дана загонетно. Историчари књижевности сматрају Вијона једним од највећих имена француске поезије, а његово песничко завештање јединственом, најнеобичнијом песничком оставштином средњег века. Његови стихови су за неке претходница новог времена, а други сматрају да је он последњи изданак претходног доба, суровог, препуног зла, а његови стихови поетски израз који одговара таквом времену.
Прихватан као негативан јунак, брзо се преображавао у песника паћеника. Неке људе су привлачили стихови патетичног тона, друге сатиричног, неки су уживали у слојевитој акробатици повезивања веома различитих ствари, а неки су у Вијоновом опусу нашли ремек-дело езотеричне поезије. Вијонове стихове одликује истинско мајсторство у формалном смислу. Иако се том времену одриче лиризам, не треба заборавити да је Вијон добио у наслеђе четири века маштовите француске књижевности коју је добро познавао.
О Винаверовом преводу:
Уз свој превод Вијона, Станислав Винавер је оставио и свој поговор и своје коментаре којима је објаснио како је читао, како је разумео Вијона и његово време; дао нам је своје виђење најпознатијих издања и коментара Вијонове поезије; упутио нас је на озбиљне проблеме метрике и разлике француског и српског стиха као „пут од једног бола до његове риме“. У поговору и коментару поново откривамо ону вијугаву стазу Винаверовог тражења извора и веза, од трубадурских заноса, стародубровачке опијености речима, па до текста превода „у правом Вијоновом тону и ритму“, као одговор на жељу преводиоца да се „та екстаза и та горчина, и та освета – не изгубе у ткиву српских стихова као што су се углавном губиле и изгубиле у толиким преводима, срачунатим на искључиви дословни превод низова речи“.
Вијону је рима ишла лако, Винаверу такође (од његових раних стихова, преко пародија, све до последњих песама). Али Винавер није хтео да, зарад лакоће стиха, свој превод лиши вијоновске „дубинске“ анализе коју јасно и громогласно, смело и изазовно, без препрека и додатних објашњења, исказују француски глаголи и придеви језика XV века, у нијансама које само богати, пословички и непословички, живи и неуздржани народни језик непосредно даје. Сачувати тај невероватни фонд, час биран, час спонтан, и ставити га у дати број слогова на другом језику, било је тешко.
Франсоа Вијон
Велико завештање
(избор)
I1
Тридесет ми је протекло лета
До краја испих горцине срам,
Ни посве шашав, ни умник света,
Јест, многих патњи спржи ме плам!
О, руку кривца ја добро знам,
Са крстом своју благодет шета:
Владика он је пун смерног миља,
Улицом друге нек благосиља!
II2
Није ми власељ, масне ни посне
Земљишне бразде – никаква власт!
Тибо д’ Осињи, вај! Срце косне!
Не дугујем му ни цест, ни цаст.
Нисам му себар, госпарско лане,
читаво лето с њега сам, злосне,
Мрвице хлеба уживо сласт –
И воде хладне – колико стане.
III
Бог му судио! А каже л’ неко
На њега лош да износим глас
Од истине је тај предалеко,
Не оговарам, толко бих реко:
што сам год пред њим милост стеко
Његовој души нек је на спас!
Исус, краљ Раја, молим се, с вером,
Нека му плати том истом мером.
Владимир Вујовић: У књижевности нема мјеста за инстант рјешења
IV
Како је било? Реци су слабе!
Те свирепости! Тај страшни јад!
Судњега дана нека те зграбе,
Господ ти био толико рад!
Још вели црква:”Душман ил гад
Моли за њега”. Па добро, на ти:
Сав срам и ужас што примих тад
Предајем Богу, нек он наплати.
V3
Молим се радо, кад тражи свет,
Тако ми душе доброг Котара –
Само што морам – све напамет!
Не цатим радо (на говедара!)
Дакле: молитва, али – Пикара.
Ако је не зна, нек летне лет,
Хвата: Лил, Дуе, – видећете шта је,
Док није доцкан – што да се каје.
VI4
Тако ми вере, светог крштења,
Не кратим теби молитве жар,
Већ гласно кличем. Кад бдим ти бдења,
Доцепам псалтир – порочких мнења
(Убог му увез, убогом пар:
Немам кордовских ја коричења!)
Стих седми цатим, после свих зала,
Онога псалма:”Господу хвала!”
VII5
Најпре ми дое Господњи Син
У свакој нужди ког сам дозиво,
Кроз сваки вапај, потез и цин,
Кад сам се знојем болним обливо.
Душу и тело он ми дариво,
Истргао ме из апсе раља.
Христа и Дјеву слави све живо
И доброг Луја, француског краља.
VIII6
Јакова срећу Господ му дао
И Соломуна славу и цаст!
Подвига дичних ловор је збрао,
И снагу има, и велевласт!
У свету таштом – сецањем цвао!
Успомена му вечита била!
широм све земље сваки га знао
А век да живи – Матусаила!
IX
Имао синке дванес мушкица,
Прелепе, бајне, роене крви,
Утробе царске дванес орлица,
Као шарлемањ, тај витез први.
О био сваки, и целог жица
Марсијал Свети, што бојем мрви!
Дофену добром, блесак и сјај!
Кад се наживи – желим му рај!
X7
Јад ме опхрво, тај гост ми цест,
Не толко с бољке, колико с блага,
Па док ме држи памет и свест
Колко бог дао, воља му драга,
– Јер зајам није навичај мој, –
Док ме облива самртни зној
Тестамент пишем, правилна трага,
Коначан вид му, смисо и крој.
XI
Сада је шесет и прво лето
Кад ме краљ добри спасао сам
Тамнице љуте, где трунух, сето!
живота опет згрејо ме плам!
И док узживим, за себе знам,
-Бог ми је сведок, који ме сазда, –
Краљу у души градићу храм:
Јер доброчинство памти се вазда.
XII8
Сад истина је, после свих цвила
Уздаха, јада, скитања, зла,
Горка искуства све су то била
(Пролазник страсти пепо и пра)
Најзад сам дошо до свести крила,
Трпила моја добише ма’
И више знања и више боја –
Но Аристотел код Авероја.
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXV
Јест, волео сам, истина жива,
И сад бих опет тај слатки слад,
Ал где да севдах-гоља ужива!
Срце му тужно, мори га глад,
Сит на трећину – да га не снива!
Ком шкембе пуно, том лак и плес!
Тај зна шта севдах даје и скрива,
За гладног није љубавни бес.
XXVI
Науку да сам пеко и спеко
Господе Боже, младости луде!
Па да сам части, угледа стеко,
Имо бих куцу, узглавље меко.
Деран покварен, бежах од школе!
Док пишем реци те среће худе,
Срце свискава; младости, боле!
Младости, жуде! Младости, блуде!
XVII9
У Мудрог слово веровах страсно:
“Дечаштво, младост, проведи, сине,
У задовољству”, али се касно
Пренух, и сетих изреке фине
Истог мудраца, речене јасно:
“Дечаштво, младост, пуке су сање!”
Да, то је казо громко и гласно
Сујета једна; ташто незнање!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXIX
Где су прељупки они лумпачи
За којима сам јурио плах,
аскаци дивни, мили певачи,
Говором, твором све-извођачи,
Многи су од њих – пепо и прах!
Господ им дао место у рају,
(Свршено с њима, сломљен им мах)
Остатку спаса – кад дођу крају.
XXX10
Неки су данас госпари холи,
Мештри уцевни, науке зраци,
А други просе, гоцити-голи,
Хлеб им кроз прозор понеко баци.
Једни су фратри, под чизмом краци,
И доколенке, зар, лове шкољке?
Фра-целестинци, шартрески зраци,
Преболели су свакакве бољке.
XXXI
Велики мештри, бог им све спремо,
живе у миру, проводе цут,
Не траже буку. Сладују немо,
Знају да цене скровити кут.
Кад си сиромах не буди љут!
О, бог нам дао само стрпљења,
Док они други, удес им крут!
Леба и слеба, јест, и печења!
XXXII11
Доброга винца, меса на ражњу,
сосова, чорби и манxи лом,
Пита, бурека; риба загажњу,
Кајгане, цмбур, јаја, “на гром”.
Служе се лицно, не траже пажњу,
(Ко закералски еснаф зидара),
Сами на своју шљокају тражњу,
Без пехарника, без подрумара!
XXXIII
Случајно дођох на ову ствар:
Ништа с њом немам, права – ни клицу,
Нит сам судија, нит неки, зар,
Капоња, који прашта кривицу,
Најмањем једва да сам и пар,
Нисам ја онај што капу кроји.
Слава ти, Христе. Није на кар!
Ал што написах, – нек тако стоји!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXV12
Од свог детињства бејах сирома,
С никоговином вечити борац,
Ниска порекла, незнатна дома.
Оцу му деда звао се Орац,
И он фукара, све неоспорац.
Гробови што ми преци их пуне,
Покој им души дарово творац!
На њима нису скиптри и круне!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXVIII
Нисам, наравно, анелски син,
Звезда не сија на целу холу,
Нити видела небески крин.
Отац ми умро. Душу му голу
Господе, узми; – благ буди, цин!
Тело под плочом. И мајка креће,
Зна то, јадница – удес је вин,
Ни син им дуго издржат неће.
О ГОСПАМА ПРЕЂАШЊИХ ВРЕМЕНА13
XLVIII
Видим опасност у коју срља
Заљубљен слепо, ког носи буј,
Па кад ко каже: “Лудост те збрља,
О не махнитај човече, чуј,
Ко год се плаши, ко год надрља,
Због лукавштине тих девојчура –
Збиља је блесав, – пуне су мрља;
На злу су гласу – па зашто гура? “
XLIX
“Та оне љубе тек ради новца
А ти их љубиш само за сат,
Воле цео свет, знај то, до словца,
Кад кеса плаче – смеју се рâт.
Те черупају на гњат, на врат!
шта це ти оне? часне потражи,
Образан човек њима је дат.
За друге није, нит му шта важи.”
L
То што је реко, није за мене,
Тек се донекле слажем с њим:
“Држ се поштено, држ се поштене”.
Кад то закључи, ја онда мним:
Цурице све те, све ове жене,
што их износим кад бдења бдим,
Нису од увек оне у греху,
И оне некад поштене беху.
LI
Поштене беху, најпре, од мâла,
Без једне љаге; блиста им цаст,
Па су наишле на каквог кала
Дијака, попа ил другог дасу,
Фрц запалио, грозна му власт!
У томе огњу, том неугасу,
шта це и где це – не пушта страст!
И тек су отад на зломе гласу!
LIV14
Љубавник – лопта га тукне
А госпође су те лопте лет,
Љубавна игра кад кога цукне
Образа, вере, не зна тај сплет!
Сладак је пољуб, ал срце пукне,
Зато од увек каже свет:
“Кер, Љубав, Тице, Мац, – свак ту страда,
За једно миље хиљаду јада”.
LV
Она којој сам дворио дворбу
Од циста срца, и вером јак,
А нанела ми патње и корбу,
О, да ми даде најмањи знак,
Да ми је сино, у зору плаву,
Љубави наше слутње бар зрак,
Лако бих изно, у трену праву,
Из њених мрежа ту луду главу.
LVI
што год бих реко, слушала радо,
Нит шта пориче поглед јој нем,
У ватру стално пред њом сам падо,
А она – пушта да ближе грем.
Прикуцити се присно јој смем,
Причам јој приче, сласне ил’ слане,
Ово ил’ оно везем и ткем:
– све беше спрдња са њене стране.
LIX
Тако ме љубав терала грозно
Све од немила до недрага, вај!
Истина права свану ми позно:
Никад мушкарац не надмудри, знај!
Па макар био од жива сребра,
Вазда помркне љубави му сјај,
Ту он остави кожу, ил ребра,
– Ја сам љубавник одгурнут у крај!
LX
Одбацих љубав, све њене страве,
Објављујем јој Неумол-Рат,
Једва се русе нанесох главе
Збацио ме је њен бесни хат.
Никад у љубав не гази брат,
нит с њоме вуче он више клипка,
Беше му некад! Нисам ту сват:
Од сад, од мене: ево јој шипка!
LXXV15
Предајем душу, рад сведочанства
Тројици светој. Госпи је, пак,
(Одаји светој нашег божанства)
Препоручује пресмерни ак.
Благодет моли од величанства
Анелских девет зборова он.
Његову душу, та достојанства
Нека однесу пред Вишњи трон.
LXXVI16
А тело моје нека је на цаст
Великој нашој земљици-мајци.
Црви це слабо ту наћи маст,
Глад га стоцила у ратној хајци!
Нек иду земљи позни окрајци,
Из земље дођох – земљи под власт!
Да, свака тварка чим нађе пут
Радо се враца у стари кут.
LXXVII17
Мој пооциме, више но оце,
Мештре Вијоне, то можеш знати,
Лепше ти мене пазити поце,
Него одојче пренежна мати,
Кроз безброј јада ти мене схвати,
Кад сви на мене хајкаши скоце…
Пред тобом клечим; с твог доброг слова
Нек ми не мине сва радост нова.
LXXVIII18
Остављам ти цитанију
И “\ђавољи прдеж” знан,
Од истине тај роман.
Преписо га, у званију,
Ги Табаран, мештар зван,
Сав истином поткован.
Слог је крупно ишаран,
Ал’ видело – као дан.
LXXIX19
Мојој кукавној мајчици спремих
Поздрав у стиху, за Господарку,
Кроз безброј јада, кад патњом немих,
Цвелих, уцвелих, премилу Старку.
У тузи, болу, кроз чежњу жарку,
Док чемер гутам, док сузе једем,
Ко уточишту, њој јадној стремих
Беше ми замак, кула, и бедем.
CXXXVI
шипак за чељад, братију красну,
Богатих двора (боли ме, зар?)
Пеку кремтиорте, сирњацу масну,
А у поноћи xумбус-дармар;
ока на момка; жецу угасну,
Док Госпар спава, Госпа – ко ствар!
Они тад праве, све го и гола,
А без точкова – Јовина кола!
CXXXVIII20
Девојчице-поштењавке
што имају тетке, стрине,
Оца, мајку, нек извине,
Њима не дам ни влат травке!
Све сам спљиско на служавке!
У манастир, добра чеда,
Јакобинска фајта, е да
Набије вам – комад меда!
Дневници Борислава Пекића (трећи дио): „Нема књижевности без духовног револта”
CXXXIX21
шартресци и целестинци,
Патите од шкртацине,
Јело вам је – ко сплачине,
Ал су зато севап, синци,
Ваше добре метачине
Кад цурице, кад лудице,
Страдају због оскудице
– просте пакла опачине!
CXL22
Марго друсна, шта сад снује
Мазне лорфе, бајне снаге,
А побожне ћуди благе:
(Тек понекад бога псује!)
Волимо се, исте траге,
У звезде те Вијон кује,
Нађете ли је где у граду:
Срочена је у баладу.
БАЛАДА 23
Љубим лепојку, дворим с пуно жара,
Зар за то да сам гнусобан и глуп!
Драж ли јој женску, нема у њој квара!
чувам је мачем, као драгуљ скуп.
Кад муштерије навру а ја – врц!
Трчим по вино, и не правим лом!
По хлеб, по сира, – уз разблуде грч!
Плате ли добро, кажем: “рачун-гром!”
“Посјетите нас чим вас сфрци фрц
У бурдељу овом где скучисмо дом.”
Па ипак кавга, вриска глуха,
Кад Марго легне xабе с ким, без цара,
Ни да је видим, мрско ми се xара,
Стргнем јој појас, ил штогод од руха,
Кажем јој: ето, биће место пара!
Тад се подбоци, цери се, изгара,
Антихрист! Смех јој од уха до уха!
Христом се куне: “Ту ти нема круха!”
Ја тад по носу мазнем снагом свом,
У бурдељу овом где скучисмо дом.
Склопимо мир, тад: прдеж јој трубни знак,
Надувена ко акреп кад ипне:
Па се кикоће, руком кров ми пипне:
А другом гузу од милоште штипне!
Тепа ми: швалер, набијач си јак!
Ронимо тад у пица мркли мрак.
Када нам сване, ври јој трбу тром,
Пење се на ме: свој плод чува млак;
Гужва ме, пљошти; пребијен сам, хром,
У бурдељу овом где скучисмо дом.
Ветар, грмљава, имам леб и с леба,
И ко фукару, фукара ме брани,
Лист исте горе, дану слични дани,
Лов ловим блуда, блудница ме треба,
О, злог мачора опак пацов храни,
Нај-шљам љубимо, и јавом и сном:
У бурдељу овом где скучисмо дом.
CXLI24
“Мариона Кумир” славна
И Бретонка “жанка-Веља”,
Нек им школа буде – јавна!
Где ак учи учитеља.
Свид тих школа, зоро, свани,
Сем у Мајнској бајбокани:
Фирма гадна, пфуј, и стравна,
Рукотвора преогавна.
CXLV25
За нахочад – не дам мраке!
Изгубљенчад – сва ми брига!
Нау ли их, барге сваке,
Код Мајроне, – где им стига,
С моје стране, њима књига
Последња је, руке лаке:
“чујте, децо, изгубљена,
Нек је глава – усмерена”.
БАЛАДА26
Макар носио буле и продаво,
Коцко се лажно, изводио лом,
Ковао новац, на забуну даво,
У не знам каквом неваљалству злом,
Лупешке вештини спретно испољаво,
Пропаст ти се пише: изгорећеш, гле,
Ко богохулника тебе ћека слом:
Курве и крчме разнеће ти све.
Ударо у кимвал, стихове сроцаво,
Свиро у цемане, правио се сом,
Лакрдијо глуме по Краљевству свом,
Добијо на кегли, картом докартаво,
Кроз град и кроз село проносио сне,
Слабо ћеш да стекнеш “своје право”:
Курве и крчме разнеће ти све.
чувај се тог шљама, зарећи се:”Јаво,
Теби се предајем, ти си мени гром”.
Ори, копај, рмбај, – рад те васпитаво
Па коња тимари, мазгу, скуци дом.
Који слова не зна није с тог липсаво,
Стрпљење лан свлада, и свако већ тле.
А ниси ли своју замуку спасаво:
Курве и крчме разнеће ти све.
Рухо, прекорухо, шта си год скуцаво,
Златовез, шипцице, – за њих су, зар не?
Однеси им сместа, до ниси преспаво:
Курве и крчме разнеће ти све.
CLXIII27
За сахрану желим храм
Сент-Авоа; жеља жарка.
Још: контрафа – мастиљарка!
Осим ако цене скоце
Па би била скупа варка.
Плочу? Нецу: сињи кам;
Кад се даске с плочом боце –
Патос страда испод плоче!
CLXIV28
Крупно писан хоцу знамен
Крај гроба ми, што ме крије,
А писаљке ако није
Може ћумур, ил’ црн камен.
(Тек оставте малтер стамен)
О нека тих слова прамен
Спомен чува измотавка
Завитлавка и шашавка.
CLXV
Ту лежи и спава: ту на спрату овом,
Онај што га Амор устрелио стрелом,
Јадни мали дијак; бавио се словом
Франсоа је Вијон, по имену целом,
Главом не почину под роеним кровом.
Није имо бразде на свем свету белом.
Раздо све покретно: љубавник сав, ковом,
Спомените њега ви овим опелом:
РОНДО29
Покој вечити Господе му дај
И вешну светлост окаену миром,
читавог живота располаго тај
Није целим чанком, ни целим тањиром.
Бријо главу, брке, обрве – русвај!
Загурен ко репа сљуштена косиром.
Изгно га Неумол у туински крај
И распалио га у пркно нокширом.
Ипак је вриснуо: “Призив чиним, знај!”
Није баш рекао отменим маниром.
Покој вечити Господе му дај.
CLXXII30
Лампе, свеце нека ужди
Гијом ди Ри. Покров носе
Извршници. Јој, у нужди
Ко никад сам: боле косе,
Свака длака патњом снужди!
Јој обрве! шевац! Сева!
Пре но што ме сасвим скосе
Опрост тражим с десна, с лева.
КОЈА ИМА ДА ПОСЛУЖИ КАО ЗАВРШЕТАК
Крај је сад Вијону, крај је сад и лудом
Завештању овом. Сврши се ствар клета
Доте му на погреб, при огласу худом,
У црвеном руху, у гримизу рудом,
Тако доликује – с истином се срета,
Јер мученик беше љубавнога крета:
Од љубави свисну, то се закле мудом
Кад се растајао од овога света.
Да, лагао није, сатро га слом сета
Отера га Драга, беспуцем и прудом,
жудно и помамно, – брига јој девета!
Цепто је од бола сваким својим удом,
Распињале су га душманске грозоте –
Све до Русијона, гони га проклета,
Дроњак који плашта сваки трн му оте,
Кад се растајао од овога света.
Ето тако свисну сред дроњака сплета:
Један божји дроњак мучен страсним трудом
Јер мамузно га, развратом и жудом,
Трн љубавне страсти, до похоте скрета
Бод му осетио, ко кењац, у боку
У свакоме зглавку, у мозгу дубоку,
О чудне су моћи тих трнових длета,
Кад се растајао од овога света!
чуј, соколе кнеже, ти заноса бујна,
У последњем трену скончанија лета:
Добар отпи гутљај славна винца рујна
Кад се растајао од овога света.
ИЗМЕЂУ ВИЈОНОВОГ СРЦА И ВИЈОНОВОГ ТЕЛА
I
– Ко си?
– Ја.
– Ко?
– Ја сам срце твоје!
О кончићу што се кида цео.
Немам снаге, суштине, ни боује
Кад те видим, о како си свео:
Сам-саморан у буxаку сео.
Ко пас бедан, ком се слутње роје.
– Зашто?
– Пуст си, тераш само своје!
– Врло важно!
– Мени узрок сета
– Ја сам дете и са триест лета!
– Ја дорекох!
– Брига ми девета!
II
– Па шта мислиш?
– Нешто сам и Неко.
– Триест лета!
– За мазгу је доста!
– Детињство?
– Не.
– Луду памет стеко!
– Де докажи.
– Ти магарац оста!
– Не знаш ништа.
– Не меци ми крст!
Разликујем крст од непокрета,
Црно, бело и – пред носом прст!
– Је ли све то?
– Зашто кавга клета?
– Изгубљен си!
– То слабо ком смета!
– Ја дорекох.
– Брига ми девета.
III
– Мени жалост, теби патња, мука.
Да си неки зевзек и блесавко
Па и не би била таква брука.
Да л’ се правиш невешт и шашавко,
Ил’ ти глава тврда – као кука,
Ил’ ти беда дража – него цаст!
– Смрт це спасти! На врата ми цука!
– Еј утехе: речитости цваст!
– Бићу миран од свакога скрета!
– Ја дорекох.
– Брига ми девета.
IV
– Од куд патња?
– Од худе ми коби,
Сатурн ми је бреме дао туга,
Тим теретом хтеде да ме здроби.
– Газда си му, што да будеш слуга?
Већ Соломун мудрост везе благу:
“Над планетом мудрац силу доби”.
– Не верујем. Нека иде к врагу!
Ја верујем у планета снагу,
У судбину што се тако сплета
– Ја дорекох.
– Брига ми девета.
– желиш живот?
– Господ кад би дао!
– Онда…
– шта то?
– Дане си му крао!
Прени савест: – на грижу си спао!
читај без предаха!
– шта?
– Науку света!
Луде мани! Памтиш?
– Сву сам пажњу збрао!
– И не чекај да ти буде жао!
Ја дорекох.
1 Коментатори закључују да је Вијон имао када је писао “Велико завештање” непуних тридесет година, а да му стих и слик нису дозволили да то тачније изрази. Међутим, има и непобитних знакова да је почетак тестамента писан нешто доцније од осталих делова. Вијон је рођен 1431. године. Тибо д’ Осињи, владика Орлеански, осудио је Вијона на тешку тамницу. Вијон га смртно мрзи у својим стиховима. Владика Тибо, кад пролази улицама, благосиља свет крстом. Вијон га не признаје својим владиком.
2 Смисао: Владика Тибо д’ Осињи није мој владика. Он није ни мој властељ – па да сам му дужан икакву пажњу и пошту. Од њега не притежавам земље, ни бразду. Чак ни земље на угару. Нисам му себар, а ни господско “лане” (тј. зверчица, која на себровом имању припада властелину; – животиње и људи – све је то властелиново). Овде неки мисле да је Вијон под “лане” направио алузију: да је Тибо д’ Осињи сумњива морала. Мучења, којима се извргавао Вијон, као и толики други заточеници, била су и “помоћу воде” (која се давала и “на крпу”, а и са овлаженом крпом, да се утоли жеђ, те да сужањ не пресвисне). Вода код пијанице Вијона добија двоструко гадан звук и због својих мучилачких особина.
3 Вијон воли мештра-Котара, који га је одбранио на једном црквеном суду (магистар Жан Котар, прокуратор црквеног суда). Вијон му је посветио и баладу, као чувеном бекрији, који се, као великомученик жељи, удостојио раја. Мисли се да је Котар био још жив у доба ових стихова, али је балада о Котару (раније написана) тако прославила Вијона, да је сада хтео Котара да закачи још једаред, у завештању. Овде сам се приволео верзији по којој је Котар симпатичан Вијону. Пошто је Вијон “лен на читању”, он ће, вели, да чита молитву за владику Тибоа, “напамет”. Молиће се за њега на “пикарски начин”: Пикари (по имену свога апостола) били су јеретици, за које се зна да се нису Богу молили за своје мртве. Према томе, Вијон ће се молити за владику – пикарски. Он опомиње владику да оде у пикарске крајеве, па да види шта то значи. Пикари су проповедали и заједницу жена. Можда је и ту нека алузија на Тибовљеву моралну поквареност? Свакако да су сликови: Пикар – Котар условили и повукли све нити у ткиву. Покушао сам да то и присније докучим и остварим.
4 Вијонов увез псалтира убог је; није од кордовске коже – јер је Вијон сиромах. Уствари, ту има још и старинске игре речи око “псалтира”. Ко зна шта је све хтео Вијон том игром речи? Пре свега, наметала се. У поменутом псалму се вели оно што му Вијон жели. Фиант диес еи панци, ет еписцопатум линс ацципиат алтер – “да му се дани живота скрате, а владичанство да му други прими”. (Псалм: Deus laudem meam. Овакво тумачење је дао Промпсо, а постоје и друга тумачења).
5 Луј XI помиловао је Вијона који је био сужањ у Менској тамници. Краљев указ о помиловању писан је 1461. године, и још није пронађен. Многи су му на трагу.
6 Библијски Матусаил поживео је 969 година.
7 Вијон не зајми у другога, па не зајми чак ни памети и здрава расуђивања, мада их има мало. Стално трвење Вијоново: да не узима на зајам, има неки смисао који нисам никако докучио. Гордост? Спрдња? Можда је сваког “пумпао”?
8 У нашем простонародном говору “трпила” су као неки наш чулни орган трпљења (реч образована попут “чула” и “лагала” итд.). У овој речи наслућујем нарочиту психологију, за којом сам и пошао – тј. да “трпила”, у неку руку, имају и своје искуство: “трпљен-спасен”. Коментари арапског философа Авероја-Авероеса – преведени на латински, сматрани су у средњем веку као основа за тумачење Аристотела. Вијонова “трпила” добила су више маха но и сам Аристотел у коментарима Авероесовим.
9 Парафраза 9. и 10. стиха, гл. 11. Књиге Проповедникове.
10 Целестинци, шартрези: у Вијоново су време живели богато, жестоко храњени, одевени и обувени – противно манастирском типику – по коме би имали да иду боси, или бар да носе опанке. Вијон се руга њиховим раскошним чизмама. Просто, више види чизме, но све остало.
11 Зидарски се посао сматрао као необично тежак.
12 Дед Вијоновог оца – Орац (Ераце, Ораце, Хораце) – име ретко и чудно у 15. веку. Промпсо мисли да је посреди свети Хијерарке, великомученик. Мени изгледа да се Вијон и ту спрда, и навлаш уноси прадедино тобожње име у сликове. То смо и ми учинили.
13 Флора – римска куртизана, спомиње је Јувенал. Флоралске игре, за које се вели да их је установила куртизана, опет под именом Флора – биле су оличење разврата и разблуде.
Архипијада – неки мисле да је Вијон овде циљао на Алкибијада. А можда је и грчка куртизана Хипархија? Можда и Архипа, љубавница Софоклова? Ми свакако нагињемо Алкибијаду. Таида, славна куртизана грчка, позната из Александровог похода на Азију (удала се доцније за египатског цара Птоломеја!).
Ехо, нимфа заљубљена у Нарциса, претворена у хрид. Абелар и Хелоиза, славни љубавни пар у средњем веку.
По легенди, која је кружила у Вијоново доба, једна француска краљица (Наварска) домамљивала је своје љубавнике у Нелску кулу – и после ноћи с њима проведене бацала сваког љубавника у
Сену. Славни схоластичар Буридан био је, по тој легенди, њена жртва.
Бланши од Кастиље, мати светога Луја, и краљ Тибо од Наваре (вели се) који ју је волео тајно, оставио јој је песму и напев. Краљица је ту песму певала, пратећи се уз теорбу и лиру. Тако је
Бланша, у машти песниковој, била и остала сиренског гласа.
Берта Грдонога, жена Пипина Кратког, а мати Шарлемања.
Јованка Орлеанка, рођена у Домремију, у тадашњем Лорену. Критичари истичу велики патриотизам Вијонов; нарочито је, у том правцу, битна његова балада “Клеветницима француског
Краљевства”. Рабле види у Вијону доследног родољуба и пучког монархисту.
14 Врло тешко и нејасно место из игре лопте тога доба. Љубавници добијају од љубави да су, као лопта, поткацени, – дакле, они примају удар, што је болно и мучно. Међутим, даме уживају страст од самог лета лопте.
15 Госпа, Богородица – “одаја света нашег божанства”, јер је носила Христа. У нашим старим текстовима она се зове, у тој вези, “обиталиште” Христово. У најстаријем дубровачком ћириловском рукопису из 1520: “пребивалиште”.
16 Овим поводом једна напомена: избегавао сам црквену словенштину. Она носи, у нашој подсвести, обележје православља. Прибегавао сам пак старинским побожним текстовима на народном језику. Они су ми, у исти мах, и већма лирски, већма срдачни, већма иду уз Вијона – немају црквенословенске торжествености.
17 Мештар Гијом д’ Вијон, капелан, који је однеговао младог Франсоа д’ Ложа, дао му име и спасао га од многих беда. На основу слика: Вијон – мајон – шеноајон – јасно се закључује да се презиме Вијон (Виллон) изговарало Вијон, а не Вилон.
18 Роман “Ђавољи прдеж” приказује немире и изгреде ђака, у којима је Вијон био један од коловођа. Ствар је преписао “широким шакописом” Ги Табари – који је доцније приказао Вијона као руководиоца препада на Наварски колеж. Зато га Вијон поспрдно зове “веродостојник” (у нашем преводу: “сав истином поткован”). Због чега Вијон оставља свом поочиму онај груби роман, поред остале своје тобожње “књижнице” (коју сам ја назвао “цитанијом”, да би носила пародистичко обележје)? Можда је и добри мештар Гијом волео масне и пресне ђачке шале?
19 По извесним текстовима мати Вијонова прерано је остарила. Зато смо је назвали “старка”, а не старица. Дирљива љубав Вијона према мајци наводи се као нешто изузетно у његовом цинизму. Ипак, ја лично, чак и у Вијоновој балади-молитви, осећам извесну пародистичку ноту; на махове као да исмева и мајку и њену неписмену побожност, на коју толико утичу исписане и наивне црквене слике о грешницима у паклу, као и њиховим мукама, попут оних из наше “Огњене Марије у паклу”.
Наша господарица – Богородица.
20 Манастир Јакобински у улици Св. Жака – веома богат; имао многе богате ктиторе; важио као распуштен.
21 Манастир Целестински и манастир Шартрески, веома богати и распусни.
22 Марго друсна – “мазне лорфе”. Свакако што се много мазала, по обичају јавних жена тога доба. Иначе, можда је у питању и “Фонтрафа” – као “фирма” бурдеља.
23 Пародија на витешке романе: витез чува своју даму од чудовишта са мачем у руци. Уколико су, код Вијона, поједине реченице, слике, потези, упоређења, обрти – чиста пародија постојећих узора – тешко је сваки пут утврдити. Ми стојимо на гледишту да су чак и његове мале слике, згоде, незгоде и случајни осврти – да је све то у знаку пародије на нешто што је тада било исувише познато. Трагајући на своју руку, ми смо открили многе такве пародистичке црте – за наше лично задовољство. Пародија је често и у самом претераном, или навлаш погрешном нагласку на појединим речима.
24 Вијон препоручује, и оставља од своје стране, да две познате блуднице – Мариона Кумир и Веља Жанка-Бретонка – које су јавне жене, оснују јавне школе по читавој земљи. Само препоручује да се тамница у Мену, где је Вијон пропиштао мајчино млеко – та школа блуда и задовољства – не одржава, јер му је то место и сувише гнусно за тако лепу науку. Иначе, мисли се да су и сужњима у тамници приводили блуднице!
25 Нађеној деци – находчади – остављали су добротвори понешто у завештању; Вијон се брине само за изгубљену, пропалу децу. Она се могу наћи у бурдељу Маријонином. Песма која следује треба да се испоручи тој “изгубљенчади”, као Вијонов аманет.
26 Папске опросне буле продавале су се само испод руке и скута, јер су биле забрањене у то доба у Француској. Индулгенције од греха продаване су по целом хришћанском свету, али галиканска црква и прагматичка санкција противиле су се овој папиној повластици – која је пустошила хришћанство Средњег века.
27 Сент Авоа, женски манастир, основан у Паризу 1283. Капела тог самостана једина је у Паризу – на првоме спрату зграде – те зато није ни имала, ни могла имати гробница. Зато Вијон и жели, пародистички, да ту буде сахрањен – терајући спрдњу и са погребенијем, са том последњом визијом земаљске смрти. Истина је – рај није исмејаван, ни смрт душе – али смрт тела свакако јесте. У његовом завету осећам извесну хулу, која ми изгледа безбожна, мада нисам начисто са самим степеном хуле. Покушао сам да је осетим у самим звучним преливима. Сам спомен гроба, односно раке, звучи ми пародистички у Вијоновом тексту.
Наглашен је и сувише, као нишан за исмејавање.
То сам покушао да изразим на српском, оним “жеља жарка” – без даљег објашњења, тј. као да каже: ово је лудо, али неодољиво, не распитујте даље! Даље, Вијон жели да му се направи слика мастилом – опет са одсевом пародије. Можда, обратно свецима, који су писани и сликани скупим бојама – Вијон жели да буде само обележен грубим и јефтиним мастилом – ако мастило не буде много скупо. Дакле: нешто подругљиво јефтино. Зато сам употребио наш израз “Контрафа”, и још сам употребио наш израз “мастиљарка”. Плоча надгробна: – бакарна плоча са урезаним натписом. Та би плоча била тешка патосу од дасака на првом спрату. Вијон тобоже чува патос, боји се за њ, а заборавља, тобоже, на ужас смрти.
28 Иста пародија са натписом: тј. да не буде уметнички урезан, него просто парчетом ћумура исписан.
29 Пародија на католичку “Вечнаја памјат”. Зашто је Вијон бријао браду, бркове, чак и обрве? Разна нагађања. Неки иду дотле да сматрају да је то тадашња казна за вишеженство. Други мисле: због венеричних болести. Али, зашто се “бријао” – а не: да су га обријали? Ја овде осећам, поред свега осталог, и скаредну алузију, коју сам и истакао: да буде сличан Фалусу. Не заборавимо да Вијона, пред крај завештања, свака длака на телу боли, а боли га и сам Фалус, као крајњи, фројдовски симбол живота; и као крајњи Вијонов симбол љубавне патње и животне жуди.
30 Гијом д’ Ри, винар, богаташ тога доба. Свакако, читав низ алузија, у пародистичком смислу.
31 Вијон захтева да му се укопници одену у црвено одело, у гримиз – да лакрдија буде већа. Он себе представља као великомученика и велестрадалника, и тражи и свечано одело које одговара укопу, крваве једне жртве љубави. А да је то био у ствари, треба да посведочи и његова заклетва: самим оруђем љубави.
32 Професор Гистав Коен доноси ову баладу у драмском виду доследног дијалога: личности су Срце и Тело; чак су назначени и сценски потези приликом приказивања. Сматра се да је Вијон писао ову песму у тамници у Мену. Постоји неколико начина да се овај дијалог интерпункцијски распореди, тј. шта коме да припадне, шта Срцу, шта Телу. Вијоново правдање Сатурном и његовим утицајем дало је потоњим “проклетим песницима” поносан назив – “сатурнски песници”.
Сатурн, бог времена, одређује сваком смртном тешко животно бреме. Пред крај распре утврђен је акростих: Вијон.
33 Вијон преклиње своју браћу, људе који тек долазе након њега, да се не спрдају са мртвим телесима: његовим и његових другова. Људи Средњег века уживали су у тој свирепој спрдњи. Они су вриштали од сладострашћа гледајући где се обешени клатаре на ветру и невремену. Вијон их преклиње да се помоле Богу за спас његове душе, и његових другара, издахнулих на вешалима, искљуваних од птицурина и лешинара. Осећај спрдње овде је попет до најјезовитијег врхунца – такорећи и он је попет – на вешала. Не заборавимо да је највећи опипљиви ужас средњовековног човека: бити осуђен на паклене муке, на вечити огањ. А Вијона, поред претње пакла, мучи још и руг и спрдња људске гомиле, чак и у будућим временима – будућност га ужасава, ако је таква као данашњи род.
Спрдња му је тако блиска, тако је разуме – па ипак, он је овде жигоше као нешто најбитније и најболније – и данас, у временима будућим. Овде се може бранити теза да је Вијон, насупрот свом грубом раздобљу, тражио од људи више чисто човечанске самилости и солидарности. Зар и будућност да буде таква – као да се пита он! Осетивши Средњи век, као ниједан песник до њега и после њега – он се и ужаснуо од Средњег века, као од нечовечанског и нељудског, јер се Средњи век спрда и са живима и са мртвима. Можда је у томе Вијон надмашио и своје доба; и себе сама. Вијон поручује долазећим људима: “Будите бар ви људи, будите права браћа!”
Извор: Феномени
