Превео: М. М. Милојевић
Након осам година на председничкој дужности, Емануел Макрон загледан је у амбис јавног незадовољства. Још пре његовог лоше изведеног покушаја да политичку кризу превазиђе расписивањем избора у лето 2024. године, председник је изгубио поверење својих гласача. Према агенцији за истраживање јавног мњења Ифоп, свега 17 одсто становника има повољно мишљење о њему – што је његов до сада најслабији забележени резултат. То је ниже него што је забележено током протеста Жутих прслука током 2018. године. Чак је почео да се мери по овом неповољном параметру са својим претходником и некадашњим ментором Франсоа Оландом, чији је повољни рејтинг пао на изузетно ниских 13 одсто 2014. године.
Око 54 одсто гласача сада изражава снажно незадовољство председником, док је подршка међу пензионерима – највећим гласачким блоком у земљи – опала на свега 17 одсто, упркос томе што дугорочно посматрано Макрон добро стоји у овој групи. Њихова масовна подршка 2022. године у другом кругу председничких избора против Марин Ле Пен донела му је одлучујућу победу. Свега 45 одсто његових присталица из 2022. године задовољно је његовим учинком на месту председника.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Колале су гласине овог лета да Макрон још једном жели да распусти парламент уколико без поверења остане његов премијер Франсоа Бајру. Бајру је смењен гласањем у скупштини, али уместо да позове на превремене изборе Макрон је брже боље именовао свог лојалисту Себастијана Лекорнија (Sébastien Lecornu).
Но, нису само гласачи они који су незадовољни председником. Габријел Атал, некадашњи премијер, напао је у недељу свог некадашњег шефа. У говору који је одржао присталицама Ренесансе, странке коју је Макрон оформио под првобитним називом Република у покрету (En Marche) 2016. године и коју сада предводи Атал, описао је земљу која жељно ишчекује 2027. године да би „окренула страницу, страницу хаоса“. За оне у публици који су се двоумили да ли се Аталове речи односе на човека који је основао његову партију, он је потцртао изречено. Док је критиковао опозиционе странке због њихове неодговорности, „темељни извор нестабилности јесте одлука да се распусти парламент“. Запањена публика је чак аплаудирала.
Нова књига новинара листа Фигаро Валија Бордаса бацила је светло на стратешку природу раскола између Макрона и његовог очекиваног наследника. Председник је наводно распуштање парламента видео као прилику да да Марин Ле Пен скупштинску већину. Њена некомпетентност, према овом размишљању, искључила би могућност да буде изабрана на највишу политичку дужност две године касније. Без обзира да ли су превремени избори били део макијавелистичког плана, или је ово накнадно домишљање, гамбит се показао по свему неуспешан.
Изненађен овом ситуацијом, Атал је с друге стране сарађивао са Левицом како би онемогућио формирање већине Националног окупљања. Пошто су у многим изборним окрузима у други круг била пласирана тројица кандидата из редова лепениста, центриста односно левичарске коалиције, Атал и левица су неуморно радили како би приволели најслабије пласиране кандидате да се повуку у корист кандидата који је имао боље шансе. Знак слабљења председниковог утицаја било је што су се на његов позив тројици центристичких кандидата да не повлаче своје кандидатуре – сва тројица оглушила.
Изразито неповољна француска политичко-фискална ситуација само ће учинити последње године Макроновог мандата још тежим. Остао је без обојице својих премијера, Мишела Барнијера и Франсоа Бајруа, у покушају да се умање запањујући буџетски дефицити у епохи после пандемије Ковида. Знајући да су Макронови дани одбројани и да би могли неславно протећи, многи од његових некадашњих министара, попут Атала и конзервативнијег Едуарда Филипа, сада се боре да заузму што бољу почетну позицију у борби за место наследника.
То не значи да ће Макрон стајати мирно по страни. Француски устав даје му широка извршна овлашћења, посебно у области спољне политике и безбедности. Узимајући у обзир његову укљученост у односе са Украјином, и сразмерно проукрајински консензус који обухвата десни и леви центар, он ће наставити да игра важну улогу на светској позорници.
У унутрашњој политици, он ће моћи да покуша да изиђе из ћорсокака тако што ће позвати на одржавање још једних превремених избора, али би неодлучан резултат могао да оснажи притисак да поднесе оставку. Можда има времена за још један добро промишљени коцкарски потез, али без потпуног ресета што би могли бити председнички избори или потпуна победа на скупштинским изборима, француски предводници ће бити без мандата да реформишу оболелу земљу.
Извор: UnHerd
