Пише: Мића Вујичић
У новом роману Гутачи ветра, призор једног леша што плута пољуља све облике дотле прихваћене потчињености и натера заједницу да преиспита где је затурила достојанство и размисли о побуни
Ко освоји слободу, тај проговара?
„Немам шта да додам.“
Тим смо реченицама прошли пут завршили разговор с француским писцем Франком Буисом и неколико минута седели у тишини. Било је то у јулу 2022, у Београду, причали смо о прози Ниједне жене син (издавач: Ваганар; превод: Јована Илић), чија је радња смештена у тајанствени, мртвачки тих замак, осветљен пламеном свеће, са забрањеним замраченим собама, оковима, резама, шаркама, дугим ходницима и сенкама уместо људи.
Свештеник који тамо долази у посед скривених свезака са записима о животу девојке по имену Роз, продате ковачу и одведене у застрашујући дворац, примећује да стално слуша исповеди парохијана, суочен с највећим тајнама и боли. „Ниједан од њихових гласова није ми више стран, тако да када, шетајући се селом, сретнем некога од њих, посрамљеног погледа што на мом лицу чита или верује да може да прочита оно што знам о њима, иако то покушавам да сакријем, видим како спуштају главу као да ме поново моле за опроштај…“
Роз каже: „Овде ме не плаши лудило других људи, више ме плаши то што ја у том лудилу не могу да пронађем уточиште.“
Сматрају га месијом. Запошљава људе, али брзо постаје тиранин. Има телохранитеље, шпијуне, приватну полицију… У шаци држи долину Гур Ноар. Улицама даје своје име, а онда из њих мора да побегне
„У свим мојим књигама постоји особа која се супротставља судбини“, напоменуо је чим смо се интересовали на коме месту данас пронаћи склониште. „Уметност је начин да јој се супротставимо.“
Исто је и у Гутачима ветра (издавач: Ваганар; превод: Јована Илић). Напослетку, призор једног леша што плута пољуља све облике дотле прихваћене потчињености. Натера заједницу да преиспита где је затурила достојанство и размисли о побуни. Да организује синдикат, решена да се бори и одлучује о сопственој будућности. Тражи се харизматични вођа; желе напоље из „рупе”, спремни на генерални штрајк. Наратор изговара речи борба, отпор, ослобађање од страха.
Човек по имену Џојс, противник житеља Гур Ноара, долине у централној Француској, након десет година уносних улагања, држи цео град у шаци. Даје улицама своје име, гради електрану коју снабдевају огромне турбине. Има наоружане телохранитеље, шпијуне, приватну полицију, мастифе с брњицама на повоцу, револвер о појасу, а сваке вечери спава у другој просторији. „Џојс је на људе остављао чудан утисак, као да његов лик није могао да се уреже у сећање.“ Износи тепихе. Не да би их тресао прахером, него чуо најмање пуцкетање.
Додуше, запослио је одређене људе: „Некада су га сматрали месијом, а затим је постао израбљивач и тиранин.“ Влада страхом.
Нису ни у Гутачима од мале важности маска, штит, оклоп, окови, љуштура, шкољка, но критичарка Маша Сери приметила је раније у Монду да Гутачи ветра ипак јесу светлуцава прича о нераскидивим везама браће и сестара.
Главни јунаци су чланови породице Волни. Марк, с љубављу према измишљању; чита упркос забранама: „Књижевност је имала способност да посади семе његове маште и да рашири њено богатство међу зидинама саме долине.“ Матје је љубитељ природе. Мабел, девојка с потребом да побегне и истражи поља задовољства. Лик, с проблемом у развоју, али даром да се уживи у улогу хероја Острва с благом.
Франк Буис, књижевник рођен 1965, становник Кореза, аутор преведен на више од десет језика, добитник признања Бабелио, Аудиолиб, Гран при часописа Елле, Јеан Гионо, Награде књижара за 2019 – био је дугогодишњи професор биологије. Преградни зидови пет соба у кући Волнијевијих танки су „попут прореза у стршљеновом гнезду“!
Бака Лина приповедала је деци да у електрани живи огромни паук. С великом озбиљношћу објашњавала је да каблови који су се протезали изнад њих нису ништа друго до његова мрежа, која се пружала у свим правцима… Окна поцрнела од прљавштине заиста су подсећала на очи паука.
Добра су и друга поређења! Чело се набира слично старом изгужваном чаршаву. У каменолому, камење с разбијене стене котрља се низ косину као жртвована тела. Реп пацова ког пас држи у њушци вуче се по тлу налик одвезаној пертли. Нечији глас продоран је и пискав као када ексером пређеш преко стакла.
Детиња игра, која ово неодољиво друштво држи на окупу, нуди двоструку перспективу. Наиме, три брата и сестра редовно се упуштају у опасну авантуру: доносе конопце и каче их за врх вијадукта. Надмоћни на тој висини над каменоломом и поробљеним светом доле, висе над безданом и чекају да прође локомотива, стрпљиви пред тренутком среће, окружени птицама скривеним под луком моста.
Четири спуштена конопца – и када дружина остане без члана („конопац је ту висио попут сузе замрзнуте на бледом кловновском образу”) – никако нису паукове нити, већ ненаметљива метафора храбрости и вапаја за другачијом стварношћу.
Маша Сери примећује да се и у претходним фикцијама аутор поигравао жанром: с породичном драмом, модерним вестерном, сеоском хроником. Доиста налазимо чауре каубојца, пушку винчестерку. Шерифа!
Истовремено, памтимо да је у нашем интервјуу, пре три лета, подвукао да уопште нема жанр на уму, иако је свестан да ће други пронаћи жанровске карактеристике:
Између каранфила и криминала: Актуалност Шијановог „Давитеља“
„Има читалаца с потребом да буду сигурни. Определе се да живе у свету где су ствари одређене. Морам да кажем да сам себи дао тоталну слободу. Не знам где ће ме сторија одвести. Пишем и желим самог себе да изненадим. Несумњиво, догађа се да се изгубим на тим шумским стазама. Пронађем се, видим где сам. Звучи чудно, али баш је фантастично. Све се некако надовезује. Касније на путу проналазим елементе убачене на почетку. Развијам их – тако се ствара прича.“
Сада смо га питали о новом роману. Новине оцењују да је посебан у опусу. Помињу еп, фамилијарну, друштвену сагу, главну јунакињу Марију, рођену 1912, пишчеву бабу.
„Entre toutes (Од свих жена) не разликује се од мојих других књига“, одговара нам Буис путем мејла. „Чак сам размишљао да избришем ‘ја’ и да не поменем да је Марија била моја баба. Овај текст би тада био попут Grossir le ciel (Увећати небо), Plateau (Висораван) и Glaise (Глина). Ти романи нису ништа мање преслагање мојих сећања од Entre toutes. Једина разлика је у томе што крволока не отелотворује човек, већ историја, ратови. Трагедија је увек присутна, неумољиво надире. Романескна грађа која не престаје да ме инспирише.“
Извор: Радар
