Разговарао: Синан Гуџевић
Разговор са Франческом Албанезе, специјалном извјеститељицом Уједињених нација за окупиране палестинске територије, вођен је у Новом Пазару, у четвртак 19. марта, дан након њеног наступа у новопазарском Културном центру, испуњеном до посљедњег мјеста. Публика ју је дочекала одушевљено, као и у Београду дан прије тога. Уз наступе је била представљена и њена књига “Кад свијет спава” (“Quando il mondo dorme”) коју је ових дана објавила Чаробна књига из Београда, у преводу Гордане Суботић.
Франческа Албанезе, може ли се рећи да ваш положај, дантеовски казано per contrappacco, стоји са положајем који има Роберто Савиано. Вас двоје сте за оно што сте рекли, написали и објавили добили различите казне: њега је camorra прогласила својом метом, а добио је заштиту од државе, чак од више држава; вас је пак група од неколико држава јавно прогласила непожељном особом и изложила санкцијама, а нико из структура тих држава није вас узео у заштиту.
Па то је можда згодно казано, али не знам баш је ли тачно. Случај Савиано је учинио да тема буде више Савиано него сама Camorra, а у мом случају, допустите да кажем, настојим да се о мени говори мало. Мене су оптужиле, пријетиле ми и вријеђале ме неке државе, то јест група држава, које су најближе Израелу, оне га штите и дају му оружје.
У тим земљама постоје заједнице грађана који имају и израелско држављанство, а уз то постоји много идеолошких, политичких, војних и економско-финанцијских разлога и интереса који повезују Израел с низом земаља, а нарочито с низом економских сектора. Израел је укључен у низ економских сектора који су привлачни многима, посебно мјесто ту има индустрија оружја.
Мој рад се састоји у томе да укажем на системску стварност која укључује многе земље и многе структуре унутар тих земаља, посебно Big Tech, индустрију оружја, банке и финанцијски сектор. Државе које моји извјештаји погађају окренуле су се против мене због тих извјештаја. Сједињене Државе су ми заплијениле стан у Америци, поништиле ми кредитне картице, не могу путовати у New York гдје је сједиште УН-а, а службеница сам УН-а! Међу земљама које подржавају санкције против мене налази се и влада моје домовине Италије.
Дакле, оно са Савианом је непримјерена поредба?
Не осјећам се слично као Савиано, свакако се не осјећам слично, чак ни per contrappacco, врло сам различита од њега. Зато што, упркос увредама и оптужбама, настојим да не говорим о себи, осим ако ме други упитају. И даље мислим да се оно што се догађа мени догађа зато што сам изнијела на видјело један систем, стравично окрутан и немилосрдан.
Желим да се настави говорити о жртвама тог окрутног и немилосрдног система. Да се говори о жртвама, а не о мени. Ако би се говорило о мени, онда бих ја заказала у својој намјери и промашила бих у ономе што истражујем и што сазнајем и о томе подносим извјештаје УН-у.
Понављам, о Савиану се много више причало него о злодјелима која је починила camorra. У томе се не препознајем са Савијаном. Осим тога, никада нећу заборавити како је он, Савиано, чини ми се 2014. године, када је Израел убио 2.000 Палестинаца, од тога 500 дјеце, говорио о свјетлима Еилата. Био је фасциниран идејом о Израелу. Не знам зашто, али он, који је свакако стручан и компетентан за организирани криминал и борац против њега, никада не спомиње Израел.
Никада нисам чула да је изговорио ријеч о Израелу или о овом геноциду. А то је кључна ствар. И прекретница. Постоји прије и послије ње. Постоје они који су против геноцида и они који га толерирају и користе се њиме. Много је људи који се још увијек боје изразити критику према држави Израел, и то није у реду. Особе с културом и од културе посебно имају велику одговорност, а сакривајући се, остављају још више незаштићенима људе попут студената, активиста и свих оних који свакодневно рискирају свој живот.
Али има држава које вас подржавају.
Има доста држава које ме подржавају и држава које ме уистину поштују, попут Словеније, попут Шпаније. Била сам у Словенији, ондје су ме примили предсједница републике, премијер и министри, видјела сам да су били искрено сретни због сусрета. Сретала сам се и с новинарима и обичним људима, ти сусрети су ме учврстили у увјерењу да радим важан посао, и видјела сам да се цијени што га радим честито и непоткупљиво.
Било је таквих сусрета још.
Да, било их је. Од владара до новинара, људи, обичних грађана и у многим другим земљама, у Шпањолској и у Јужној Африци, моје путовање у Јужну Африку било је испуњено плимом љубави. Уопће говорећи, ово све одражава тренутак велике кризе која, етимолошки гледано, значи јасно раздвајање, односно јасну подјелу између оних који виде геноцид и желе га зауставити и оних који се држе тако да га радије не виде или их није брига.
Живите, осим под санкцијама, и под сталним и разноврсним пријетњама. Како се носите с тиме?
Јесте, под пријетњама сам, али покушавам да водим што нормалнији живот. Дакако, ја и моја фамилија се бојимо, јер смо посве свјесни каквим се људима и системима супротстављамо, али ми мислимо да је то исправно, и за нас, за нашу дјецу и за све који виде што се догађа, од Палестине, преко арапског свијета, до Венецуеле. Данас је посве јасно да је оно што говорим исправно. И посве је у реду то што чиним, ја у то немам сумње. А свако ваљда чини оно што може и чини како зна.
Гледали смо хапшења људи који су излазили на протесте против онога што држава Израел ради у Палестини.
Јасно је да је превише људи било неправедно ухапшено и неправедно оптужено, етикетирано за тероризам, то је јасно, а цијели покрет солидарности с палестинским народом пролазио је и пролази кроз тако намјештена хапшења и такве оптужбе. Стога је моја дужност да радим оно што радим. Осјећам се врло нелагодно када ми људи кажу да сам јунакиња.
Нисам јунакиња, нисам, нисам никаква хероина, не, ја сам особа која ради свој посао и то ради с потпуним увјерењем и интегритетом. То би требало да буде норма, а не изузетак. Нисам представница Палестине, ја сам службеница УН-а задужена да извјештава о стању на окупираним подручјима Палестине, у Појасу Газе, у Источном Јерусалему и на Западној обали.
У књизи “Од економије окупације до економије геноцида” сажето и јасно показујете како је велик број приватних и државних корпорација у свом дјеловању удружен да врши насиље и да проводи геноцид.
Да, то је подијељено на државне и приватне структуре и корпорације. Након октобра 2023, дугогодишњи системи контроле, искориштавања и пљачке трансформирани су у економске, технолошке и политичке инфраструктуре мобилизиране су за вршење масовног насиља и невиђене деструкције. Ентитети који су претходно омогућили елиминацију, затирање и прогон Палестинаца профитирали су од тога кроз економију окупације, па су, умјесто да се из ње повуку, сада укључени у економију геноцида. У тој књизи-извјештају показала сам како се осам кључних сектора, који дјелују и засебно и међусобно овисно кроз основне ступове израелске колонијалне економије засноване на депопулацији и насилној замјени становништва, прилагодило геноцидним праксама.
Суочавамо се с више спорења по питању геноцида. У својим извјештајима изнијели сте јасне доказе о геноцидном карактеру израелских напада на окупираним подручјима. Како се дефинира геноцид?
Комисија коју је именовао УН у New Yорк-у закључила је да постоји геноцид. Израелски повјесничари кажу да је то геноцид. Б’Тселем, израелска организација за људска права, назива то “нашим геноцидом”. Израелска невладина организација Physicians for Human Rights – Израел исто га назива геноцидом. Друштво за истраживање геноцида то назива геноцидом.
На крају, комисија УН-а за истраживање о Израелу и Палестини, након двије године истрага са свједочењима војника и анализама докумената, закључила је да је то геноцид. Ја желим једноставно оповргнути аргумент да нема стручности за утврђивање да је оно што се догађа у Гази геноцид. А Међународни суд правде је још у јануару 2024. донио одлуку по том питању, истичући ризик од геноцида и активирајући обавезе држава да га спријече.
Дакле, још тада, у том тренутку, нисмо могли рећи да не постоје елементи за говор о геноциду. Зато што је већ тада, на основу релевантних показатеља, упозорено на обавезу да се геноцид спријечи. А отада до данас је ствар вишеструко погоршана. То подробно износим у књизи од шест извјештаја под насловом “Inside”. Вољела бих да се та књига преведе са енглеског и талијанског на друге језике. У њој је довољно доказа о геноциду.
Пут до геноцида почиње дехуманизацијом, која је стални фактор репресивног режима. Апартхејд почива на дехуманизацији Другога. Геноцид почива на томе, јер је омогућен дехуманизацијом других. Прије много година прочитала сам свједочанство војника који је, када су га питали зашто би убио – дакле, израелски војник је у питању, који би убијао, тукао и хапсио дјецу – питао “коју дјецу”, јер он и они с њиме не виде дјецу, за њега и њих су то у најбољем случају “млади одрасли” који су “терористи у настајању”. То је примјер дехуманизације, а ова води и масовни злочин.
Да, Конвенција о геноциду, параграф 2. и параграф 3., наводи злочине геноцида. Али дјела геноцида, оно што чини геноцид, јест чланак 2., који имплицира “намјеру да се уништити” нека заједница – национална, расна, етничка или вјерску скупина – као таква. Е то “као таква”, и оно што слиједи, кад се каже “у цијелости или дјеломично” кроз једно од ових дјела, која ћу вам рећи, чине геноцид. А та дјела која ћу вам рећи чине убијања, чине наношења тешких тјелесних или душевних озљеда члановима скупине – као таквима.
Онда ту долази стварање услова живота таквих да омогућавају уништење. Шта то значи: ако вас оставим без воде, без хране, без струје, без лијекова, а за то вријеме вас гађам бомбама и снајперском ватром, и говорим вам “идите тамо” и бомбардирам вас ондје, па вас бомбардирам овдје – постоји велика могућност да тиме створим услове за уништење, када вас изгладњујем и уништавам вам могућности за живот. Та масовна убијања, изгладњивања, мучења, етничко чишћење, отимање имовине Палестинцима и досељенички колонијализам, то је свијет у којем се годинама налазим и нећу одустати да о томе обавјештавам свијет.
У захвалама које закључују ваш декалог, назовимо тако књигу “Кад свијет спава”, налази се и охрабрење које вам је исказао муж: “Хајде, само удри, јер када си брутално искрена, људи те још више воле.” Који би то били људи којима се тако, још више, свиђају ваше приче?
Људи воле искреност. Овај геноцид је отворио колективну рану, рану заједничке свијести и савјести. Имамо заједничку свијест која се заправо састоји од алгебарског зброја свих наших свијести. То је нешто више, јер колективна свијест је та која може произвести промјену, културну промјену, друштвену промјену.
Овај геноцид је отворио велику рану остављајући људе у невјерици. Толико људи каже: “Како је могуће да се ово догађа пред очима овога оволиког свијета? Зар они који су на власти неће да учине ништа?” Па је настала нека врста афоније, недостатка ријечи. И ја сам испунила празнину коју је створила та афонија, објашњавајући и причајући о Палестини, њеним ранама, њеним крицима и гласовима, изневјереним обећањима помоћи, настојала сам да оживим понегдје и да створим и лексик и лексикон за оно што се догађа, да објасним шта је геноцид, а шта је окупација.
И да подробно објасним зашто је израелска окупација незаконита, зашто уз њу иду рашчовјечење и апартхејд. Све што чиним чиним зато да се људи осјећају мање беспомоћно, да уз осјећај имају и знање: да кажу како нису луди када закључују да је монструозно оно што Израел чини на окупираним подручјима.
И видим, видите и ви, ту безграничну љубав људи око мене, као у Новом Пазару, али и у Београду, а и камо год одем, видим та масовна окупљања, хиљаде људи долазе да чују представљање моје књиге. Радим на још једној књизи, њу сада чита мој муж Макс. Мислим да је и она лијепа, различита је од ове, наслов јој је “Кад се освијестимо” (“Alla luce del risveglio”) и говори о свијести и савјести и што учинити са свијешћу и савјешћу.
Али није било масовних демонстрација против онога што Израел чини.
Није било. Сјећам се када се догађао геноцид у Босни, људи у Италији нису кренули у протесте. Није било шока! Али зашто? Сјећам се тих слика. Знали смо, знало се, добро се знало, видјело се шта се догађа. Добро се сјећам позива папе да босанске жене не побаце након што су биле силоване, да у дјеци коју роде не виде агресора, да учине све да не осјете посљедице масовних силовања, добро се сјећам.
Зашто? Зато што идеја о колективном силовању не покреће људе да изађу из кућа и протестирају за правду. Није било масовних протеста након показивања слика концентрационих логора у Босни и Херцеговини, нити након снимака онога што се догађало на Косову, онога што се под Милошевићем дешавало Албанцима с Косова, али и онога што се догодило косовским Србима. Зашто те ствари нису створиле неки масовни протест, не знамо, али овај израелски геноцид над Палестинцима је створио значајно раслојавање, начинио је пукотину између онога што се разумије и онога што се може.
Ово је крајња тачка са које се морамо вратити. Не може се живјети на ваги на тај начин; или ће се одустати од таквог пута или ће се ићи према тоталитаризму, сјетимо се Хана Арент је написала предивне странице о тоталитаризмима. Јер се више не разликује истина од лажи, то је оно што имамо сада. Постоји заправо преокрет – нетачне информације, манипулације, лажи. Као оно: Газу ћемо претворити у ривијеру за милијардере, је ли тако, ха? Има да буде прекрасно, је л’ да, Палестинци из Газе ће имати све што им треба.
О чему се ту ради? Апсолутни, бесрамни недостатак поштовања према тим Палестинцима, ми га осјећамо, ја то осјећам. А сви који то осјећају, препознају у мени једноставно глас поштења. И то је све. Због тога кажем да је у мом случају ипак нешто много више и да ја много више осјећам подршку и љубав људи него што је то било с другима раније: због тога се не осјећам сама.
Синан Гуџевић: Једном ће бити да су сви одувијек били против тога
Било је и у Италији људи који су се супротстављали систему.
Да, било их је. На примјер антимафија суци Ђовани Фалконе и Паоло Борселино. Они су се супротставили систему. И били су сами у смислу да није било оне, да је тако назовем, широке народне подршке и љубави на улицама која данас прати мене. Знали су да се доиста сукобљавају с нечим монструозним, али су, упркос страху, ишли напријед. Јесу погинули, убијени су, али многи други нису.
Тек кад су њих двојица погинула, почела се формирати масовнија подршка ономе што су они чинили. Понављам оно што сам синоћ рекла студентима кад су ме питали: “Зар се не бојите, како настављате?” – бојим се дакако, али ако ми се нешто догоди, ту сте ви – наставите ви; то је као дјеловање антитијела, зар не?
Имали сте мучно искуство с прошлогодишњим наступима у Њемачкој. Рекли сте на крају да вам је недостајало зрака. Како се догађа, како се догодило?
Догоди се. А ароганција је ароганција. Сматрам да посебно они који су на власти у Њемачкој – не сви Нијемци, апсолутно не – показују ароганцију и незнање према повијести, нешто посве неопростиви. Не само да показују да ништа нису разумјели, да нису научили ништа из прошлости, него се готово тиме поносе. Они претварају своје незнање и охолост у оружје које слаби и доводи у опасност њихове властите људе.
И оно што се догађа у Њемачкој је изнимно опасно; ово савезништво, то постројавање Њемачке и Италије плаши ме јер ме подсјећа на оно што се већ догодило прије стољећа с те двије државе. Са популистичким гласовима који их воде, који манипулирају јавним мнијењем – плаше ме, заправо ме јако плаше. Прошле године су у Њемачкој моји наступи били договорени, па су били отказани. Само у Берлину два пута отказани. На крају сам наступила у просторијама љевичарског листа Junge Welt, након што је мој наступ на Freie Universtitat забранио ректор!
Али ја сам у септембру 2025. опет боравила у Њемачкој, позвала ме та иста структура која је неколико мјесеци раније отказала моју трибину: Freie Universtitat у Берлину. Вратила сам се, јер је 70 академика рекло да неће судјеловати на годишњем скупу The European Society of International Law – не долазимо ако не позовете Франческу Албанезе! Ето, тако се то ради када те неосновано нападну: мора постојати скупина која се супротставља. И дошла сам, и била, а Freie Universtitat се зове и даље Freie Universtitat. Морамо размишљати у терминима “ми”, а не “ја” – то је наша снага, ако у томе успијемо.
Како ви као правница тумачите оно што Њемачка ради поводом рата против Палестине и Палестинаца?
Њемачка је саучесник у геноциду; други је највећи извозник оружја у Израел. Пружила је и непрекидно пружа политичку, економску и финанцијску подршку Израелу у најжешћој, најтежој фази напада на Палестинце. Исправно је оно што је учинила Никарагва, која је Њемачку оптужила на Међународном суду правде за саучесништво у геноциду.
Али је срамотно и оно што Њемачка ради против властитих грађана са циљем да утиша њихову критику геноцида, све је то срамотно, јако срамотно. То гушење слободе говора, цензура медија. Не заборавимо ни Аустрију, Француску, Уједињено Краљевство, Италију – гдје све нису били хапшени и претучени они који су се побунили против геноцида?! То би нас требало забринути: зашто је полиција дигла палице против на оне који су протестирали против геноцида?
Крши ли Њемачка властити Устав, на примјер први чланак Устава који почиње: “Људско достојанство је неприкосновено.” Или пети чланак који завршава ријечима: “Нема цензуре.” Чини се да ови искази више не вриједе.
Вриједе у свијету расе, гдје се под појмом човјека мисли заправо на неку врсту надчовјека, а они остали су ништа. Недавно је онај њемачки функционер рекао како се Иранци не могу позивати на међународно право. Ја питам: а могу ли се Палестинци? Та разлика између човјека и човјека, овисно о томе гдје падају њемачки интереси, представља надгробни камен на њемачком Уставу.
Када данас кажу, наша је девиза raison d’etre државе Израела и поштивање међународног права – то постаје оксиморон, то не иде заједно. Подршка Израелу данас значи кршење међународног права. Како то онда помирити? Јер оно што Њемачка ради није заштита Израела – таква “заштита” гура Израел према самоуништењу, Израел неће издржати ако овако настави.
Палестинцима се у Њемачкој забрањују протести, забрањује им се ношење палестинских марама, уведена је цензура. Слоган “Од ријеке па до мора” сматра се антисемитским. А Јеврејима у Њемачкој је, чини се, превише тога допуштено, понекад се чини да им је допуштено све.
Не мислим да је то баш све тако, јер сам видјела како Њемачка хапси и Јевреје. Година 2024. била је година у којој је Њемачка ухапсила највише Јевреја – највећи број Јевреја од Другог свјетског рата – и то оних који су протестирали против израелског геноцида. Дакле, по мом мишљењу, нема неке велике разлике између статуса Палестинаца и Јевреја антициониста у Њемачкој, Њемачка штити ционисте, не штити Јевреје.
Ријечју, оно што је Ћезаре Бекариа написао избрисано је – вратили смо се унатраг 200 година. Оно што је Израел учинио у ових дванаест мјесеци према палестинским заточеницима и заробљеницима представља укидање међународног права – свих оних 200 година међународног права. Масовна мучења, иживљавања и силовања, све је документирано, а у тој масовности има неподношљивих примјера личне самовоље Израелаца, која, чак и ако није била наређена од непосредних заповједника, није била ни кажњена нити процесуирана.
Србија продаје оружје Израелу. Предсједник Србије недавно је изјавио да ће Србија наставити да наоружава Израел.
Србија је већ дуже вријеме саучесник у геноциду над Палестинцима. Она Израелу шаље муницију и оружје, а ту муницију Израелци употребљавају да убијају Палестинце. То убијање је масовно, а претходило му је и претходи му дехуманизација и апартхејд. Данашња Србија подржава тај такав Израел и тиме се налази у групи земаља које су одговорне за колективни геноцид над Палестинцима.
Тај је геноцид колективан, нешто што досад није виђено, а видим да масовне побуне против тога у Србији нема, а нема ни против улоге Србије у наоружавању Израела. Од Израела Србија набавља и оружје и системе за надзор. Србија крши међународно право, јер помаже држави која врши геноцид, која дакле масовно убија, масовно изгладњује, систематски мучи, дискриминира и прогони припаднике палестинског народа, зато што су Палестинци.
Све државе, чланице Уједињених нација дужне су да поштују Међународно право и да не помажу оним државама које то право крше. Треба подсјетити да сада постоје два поступка пред Међународним судом правде за геноцид. То је онај исти суд који је Србију прогласио одговорном за геноцид у Босни.
Извор: Портал Новости
