Пише: Финтан О’ Тул
По завршетку првог председничког мандата, 21. јула 2021, Доналд Трамп се састао у свом голф клубу Бедминстер у Њу Џерсију с унајмљеним писцем и издавачем који су радили на мемоарима његовог бившег шефа кабинета Марка Медоуза. Тада им је показао тајни план америчког напада на Иран: „Како је то кул… невероватно, зар не?“
Трамп се, наравно, правио важан, али то је био и покушај да се освети бившем шефу Здруженог штаба Марку Милију. Непосредно пре тога, Сузан Гласер је у Њу Јоркеру објавила чланак под насловом „’Добићете јебени рат’: како се Марк Мили борио да спречи Трампа да нападне Иран“. Гласер је написала да су се Мили и Трамп састали 3. јануара 2021, док је поражени председник још оспоравао резултате новембарских избора и покушавао да задржи власт. Тема састанка био је „ирански нуклеарни програм“.
Како тврди Гласер, долазећи на састанак, Мили је на уму имао два могућа „сценарија из ноћних мора“. Један је био да Трамп намерава да „изведе војску на улице Америке да би спречио легитимну и мирну предају власти“. Други је био да ће изазвати спољнополитичку кризу ракетним нападом на Иран: „Тада се о томе није говорило, али Мили верује да смо били близу – ’веома близу’ – сукоба с Исламском Републиком.“
Чланак је разбеснео Трампа, толико да је прекршио прописе о националној безбедности и показао тајни војни план људима који нису имали одобрење да га виде. На састанку у Бедминстеру Трамп је обавестио своје саговорнике да је предлог одбио, што је прописно пренето у Медоузовим мемоарима, Шефов шеф: „Председник се сећа извештаја на четири стране који је откуцао лично Марк Мили. То је био генералов план напада на Иран уз ангажовање великог броја трупа. Током председничког мандата он је наводно више пута позивао председника да то уради, али председник Трамп је такве захтеве одбијао.“
Импликације су јасне: идеја о нападу на Иран била је лоша и само захваљујући председнику Трампу спречене су могуће последице таквог лудачког похода. То је верзија историје коју је Трамп непромишљено одлучио да понуди после свог првог мандата. Ниједан кредибилан извор не потврђује да је Мили у више наврата позивао Трампа да нападне Иран, али то и није нарочито битно. Оно што је важно у покушају да разумемо Трампове мотиве да коначно нареди напад на Иран јесте то да је прича о првом мандату коју је желео да пласира јавности била прича о председнику који се одлучно одупире притисцима да започне рат с Ираном.
То је део ширег наратива о Трампу као пацифистичком председнику. „Нисам започињао ратове“, изјавио је на Фокс Њузу у јануару 2024. „Ја сам једини председник у 72 године који није започео ниједан рат“. То није истина – Џими Картер није започео ниједан рат и током његовог мандата ниједан амерички војник није погинуо у борби, док је Трамп ескалирао војне операције у Сирији и Ираку. (У истом интервјуу се похвалио: „Победили смо ИСИС, нокаутирали смо их“.)
То је део имиџа који он жели да пројектује. Овде није посреди оклевање да се примени сила против становника других земаља – његова јавна реторика већ почива на евокацијама покоља и обећањима контра-покоља. Али он не жели да буде виђен као да то чини. У Трамповој представи гледаоци унапред добијају упозорење: његовог насиља се треба бојати, али никада га не треба директно спомињати. Коначно изведени напад на Иран приказан је јавности само у облику мрља на сателитским снимцима пустињског пејзажа. За разлику од израелских напада на Техеран и свакодневних масовних убистава у Гази, изгледа да у Трамповим нападима на три нуклеарна постројења није било жртава. Усред страшног крвопролића које нас окружује он нам је понудио необичну слику рата без крви.
***
На основу поменута два инцидента повезана с Ираном из његовог првог мандата знамо да Трамп води рачуна о могућим последицама насиља у тој земљи. У августу 2019. објавио је на Твитеру очигледно тајни сателитски снимак наводно „катастрофалне несреће“ на локацији са које Иран лансира ракете. У биографији под насловом Човек од поверења (2022), Меги Хаберман тврди да је слику показао пре него што су надлежни стигли да замагле осетљиве детаље, „јер му се допало како слика изгледа. ’Али то су секси делови’, побунио се када су покушали да обраде слику.“
У јуну 2019. Иран је изнад Хормуза оборио америчку беспилотну извиђачку летелицу Глобал Хок. Трамп је одобрио узвратни ракетни напад. А онда је неочекивано одустао. Изгледа да је разлог био страх од слика које би се могле појавити на телевизији. Његов тадашњи саветник за националну безбедност, Џон Болтон, у мемоарима под насловом Соба у којој се све одиграло пише: „Трамп ме је обавестио да му је неко рекао да би могло да погине до сто педесет Иранаца. ’То је превише мртвачких сандука’, рекао је… Покушао сам да му објасним да је број ’жртава’ само процена, али Трамп није слушао. Имао је пред собом слику сто педесет ковчега и није желео да чује никаква објашњења. Није понудио друга образложења, само је поновио да је забринут због слика мртвих Иранаца на телевизији.“
Слике срушених грађевина (попут иранске лансирне платформе) за Трампа су секси. Слике мртвих Иранаца нису. (Изгледа да Болтон, с друге стране, није био ни најмање забринут због могућег броја жртава.) Пажња коју Трамп поклања телевизијским снимцима може објаснити његове сталне промене мишљења о томе треба ли напасти Иран или не. Боб Вудворд и Роберт Коста су то сажели у коментарима о његовом првом мандату: „Није хтео да каже ни ’да’ ни ’не’. Одлука је висила у ваздуху и то је био уобичајени образац излуђујуће неизвесности у његовом понашању… Као што је Мили једном рекао неком саветнику, ’Прича о Ирану исплива, па нестане, па поново исплива, па поново нестане, и стално тако’.“
Зашто се то на крају ипак догодило? Наравно да није у питању промена битних околности на терену. Трампова директорка националне обавештајне службе, Тулси Габард, под заклетвом је изјавила пред члановима Конгреса 25. марта да америчка обавештајна заједница, коју чини осамнаест агенција, „и даље процењује да Иран не производи нуклеарно оружје и да врховни вођа Хамнеи није одобрио развој програма нуклеарног наоружања који је обуставио 2003“. Али, као што је државни секретар Марко Рубио касније изјавио, хвалишући се пред Маргарет Бренан у емисији Суочавање с нацијом, чињенице нису биле „релевантне“ за америчку одлуку о уласку у рат с Ираном.
Прилепин: „Наш пријатељ Трамп“ продужио је санкције Русији за још годину дана
Уместо тога, разлоге за напад треба тражити у Трамповом страху да ће му промаћи добра прилика. У следу догађаја за који вероватно нема преседана у историји САД-а, председник је у овај рат са страном силом ушао као извршилац, а не као налогодавац. Напад на иранска нуклеарна постројења део је рата Бењамина Нетањахуа, испуњење његовог вишедеценијског сна. Када је напад почео, званични став Беле куће, који је Рубио пренео 12. јуна, био је да је „Израел предузео једнострану акцију против Ирана. Нисмо укључени у нападе на Иран.“
Али онда се показало да је Нетањахуов напад на више начина био пун погодак. Изузетна ефикасност израелског напада – обавештајна припрема елиминације иранских војних лидера и нуклеарних научника и изнад свега брзо уништавање иранске противваздушне одбране – донела је готово моментални тријумф. Трамп је овде поступио као један од оних људи који утрчавају у кафанску тучу да шутну противника који већ лежи на земљи. Знао је да ће Нетањаху бити довољно мудар да му подигне руку и прогласи га за великог победника.
***
Осим што је био једноставан за извођење, амерички напад је био и визуелно коректан. Добили смо секси сцене разарања без мртвачких ковчега. После 12. јуна убијене су на стотине иранских цивила, хиљаде су рањене у нападима пројектилима и беспилотним летелицама, али Сједињене Државе су могле да тврде да „нису умешане“ у ту ужасну стварност. Сопствени напад Трамп је приказао као крајње одмерену и готово стерилну операцију – снажан ударац без видљивих жртава – у вртлогу екстремног насиља на Блиском истоку у ком су Сједињене Државе имале централну улогу. Тако се његова акција описивала као да јесте и као да није део рата.
Трампу је било веома важно да тврдње да је „потпуно уништио“ иранска нуклеарна постројења буду прихваћене као дословна истина – каква год да је стварност. С друге стране, једнако је желео да слике насиља преобликује у неку врсту болесног вица. Увече 24. јуна, објавио је на Трут Соушли видео снимак невидљивих бомбардера Б-2 како бацају бомбе, праћен песмом „Бомб Иран“ Винса Венса и Валиенса из 1980, која је пародија на песму „Барбара Ен“ групе Регентс из 1961. У песми се чују стихови: „Стари Ујка Сем се узбудио, време је да се Иран претвори у паркиралиште.“ Идеја о смртно озбиљном разарању представљена је као језиво комична бурлеска.
Трамп се држи обрасца „излуђујуће неизвесности“ у поступању према Ирану јер му то омогућује да очува монопол на непредвидљивост. У аутократији рат је ствар инстинкта и интуиције. Долази с места коме само он може приступити – из домена његових личних импулса и интуиција. Када је напустио самит Г-7 у Канади 16. јуна, објавио је свој еквивалент најаве ударних вести („Време је да се сви одмах евакуишу из Техерана!“) и тако практично поручио свету да „не мења канал“. Посао дворана у монархији јесте да се у ходу прилагођавају монарховим променљивим таласним дужинама. Задовољство публике (бар оне у Америци, на безбедној удаљености) проистиче из неизвесности: Трамп је најавио да би одлуку о Ирану могао донети „секунд пре истека крајњег рока, јер се ствари брзо мењају, нарочито у рату“. Није ни потребно наглашавати да у таквом деспотском стилу ратовања нема простора за консултације с Конгресом, још мање за његово одобрење.
Генерисање неизвесности је овде поента колико и сам напад на Иран. Снажна потреба да спречи свет да промени канал и да сви буду усисани у вртлог крајње неизвесности пружа му узбудљив его-трип. Питања живота и смрти, инструменти невероватне моћи – научно-фантастични невидљиви бомбардери, бомбе од петнаест тона које уништавају бункере. Све то је било спремно, само се чекало да проради Трампова интуиција. Сам напад био је неопходна каденца после развучене драме стрепње и неизвесности. Потреба да одржи у животу идеју о рату као прекидачу који може укључити и искључити по жељи, онако како му интуиција каже, може објаснити зашто је тако брзо прогласио прекид ватре после напада и зашто је био онолико бесан због Израела и Ирана, који више „не знају шта раде“, када му се учинило да недовољно брзо извршавају његове заповести.
Угрозили су његов монопол: главни императив је да нико не зна шта ће Трамп следеће урадити. Његов рат није ни био замишљен као одговор на ситуацију у Ирану и на Блиском истоку. Напротив. У питању је само продубљивање уобичајеног обрасца срачунато излуђујуће неизвесности. Био је то хоћу-нећу рат, који заправо и није рат, у ком су иранска постројења за обогаћивање уранијума можда уништена, а можда и нису, а требало је да то успут доведе и до смене режима, а можда и не.
Дан после америчких напада, Ј. Д. Венс је изјавио да Сједињене Државе „нису у рату с Ираном“. Дан касније, објављујући прекид ватре, Трамп не само да је потврдио да то јесте био рат, него је и предложио да га назовемо „Дванаестодневни рат“. Описао га је истовремено као потенцијално апокалиптичан и као краткотрајан и занемарљив: „Ово је рат који је могао потрајати годинама и уништити читав Блиски исток, али није, и неће!“ Истовремено је говорио да је рушење режима Исламске Републике можда у плану („Зашто не би дошло до промене режима???“), као и да би то била велика грешка („Не желим то… Промена режима подразумева хаос, а ми не желимо да видимо толико хаоса“).
Овај рат се заправо више тиче једног другог режима: Трамповог. Његова сврха је да учврсти и демонстрира начело да је чак и када су у питању најозбиљнији послови пред којима се председник може наћи, он спреман да учини било шта, ако ће то произвести слике које му се допадају, било шта што ће му пружити прилику за самовеличање и избегавање изјашњавања неопходног за вођење (ситничаво) рационалне политике. У таквим настојањима нема простора за прекид ватре.
Извор: Пешчаник
