Пише: доц. др Радослав Т. Станишић
У првој сцена овог изузетног филма, мајка младом Милошу Хрми (кога игра Вацлав Нецкар помало избечених и зачуђених очију), са усхићењем облачи жељезничку униформу, говорећи му како је њихова фамилија увијек била посебна и како су им сви у њиховом крају увјек завидјели на томе – ставља му капу на главу, (два броја већу) као какав ореол, а он у младалачком наступу дјелује занесено и рекло би се помало изгубљено…
Милошев прађед Лукаш је учествовао у борбама на Карловом мосту као ратни добошар и за јуначка дјела је добио медаљу. Ђед Валента је био хипнотизер, који је вјеровао да може да заустави њемачку тенковску колону, отац је радио на жељезници а задњих година само лешкари и ништа не ради.
За Милоша је та локална станица и канцеларија нешто потпуно ново, дјелује потпуно збуњен, али и шармантно искрен. Има и дјевојку згодну младу кондуктерку Машу, зове је Машенка, али никад немају довољно времена, ни за кратке пољупце, сваки пут их возови раздвајају и тако бива до самог краја филма. Тај субјективни свијет је по Менцелу много значајнији од саме фабуле и у њему се једино могу да распознају не само намјере него и вриједности до којих долази режија.
Милош је пун чежње према лијепој локалној кондуктерки Маши и пада у тежак очај када, због нервозе, не успијева да води љубав са њом. Узор му је старији колега, цинични и неуморни похотљивац Хубичка (Јозеф Сомр), који убија вријеме подривајући ауторитете и јурећи сваку женску коју му се нађе у близини. Хубичка послије задовољства опуштено звиждуће испред станице, чачкајући уво, а шеф вришти на њега што му је поцијепао диван, док овај уопште не хаје.
Милош се Хубички диви и завиди, али и са њим изграђује, уосталом као са свима на овој станици добар однос. Менцел сматра да се од догматизма можемо бранити само животом и зато са посебном присношћу описује младост свог јунака који се после изласка из школе домогао коначно запослења и своје жељезничке униформе и службе.
Необично је једино то што се радња догађа у дане рата кад овом пругом пролазе такозвани строго контролисани возови са њемачким војним пошиљкама а посебно експлозивом, што значи строге мјере предострожности, суровости, обезбјеђење, извјесну напетост.
Маша доводи Милоша код њенога стрица, да проведу ноћ заједно, међутим Милош је јако нервозан и напет, при сваком звуку он реагује, када Маша почиње да га љуби, а из друге собе се зачује неки шум он стреца, окреће главу на другу страну и забија главу у јастук.
Изјутра, окупатори бомбардују стричеву кућу и радњу, Милош бјежи, а Машин стриц лежећи у кревету, показује онај специфични, Чешки пркос окупатору, громогласним смијањем.То је она стварност коју Менцел ниједног тренутка не запоставља већ је консеквентно провлачи кроз цио филм. Унутар свега ипак најјача су Милошева еротска узбуђења и кроз ту призму посматра не само себе и своју младост већ и цио живот па и саму окупацију. Вјерује да не може да буде срећан зато што се већ при самој помисли на дјевојке претјерано узбуди и што увене као ружа при сваком сусрету.
Да ли је то Менцелова жеља да се ратна збивања повежу са животом човјека и покаже како је рат ненормално стање у коме је тешко наћи личну срећу?
У сваком случају испреплитање догађаја око Милоша везано је подједнако за психолошка, друштвена па и биолошка стања. Разочаран у себе и живот Милош одлази у хотелску собу, пуни каду водом и као стари Римљани, лијеже у каду и реже вене. Међутим, напад малодушности и покушај самоубиства бива осујећен мајстором који је штемао рупу на његовој соби. Спашава га и односи у болницу. Доктор Брабец (игра га Јиржи Менцел), смирује га и говори му да је он потпуно здрав и нормалан, али да им а тај проблем, савјетује Милоша да нађе неку старију, искуснију даму да га подучи први пут и када буде до тога дошло да скрене мисли на фудбал.
Милош долази код шефа станице, пита га да ли би му помогао да нађе старију женску, овај му каже да он то не може и да он то мора да уради сам, Милош га врло озбиљно пита за његову жену, овај дрекне на њега – њу чува само за себе, не може је посудити !
На тој малој жељезничкој станици, поред шефа станице, његове жене, Хубичке и осталих је и нацистички контролор, који долази на станицу и објашњава им како Трећи рајх води битку за љепшу и бољу будућност, љепшу и бољу цивилизацију, а Хубичка и Милош га једноставно неколико пута питају ; – Али зашто, иако то питају врло озбиљно то дјелује веома гротескно и ефектно.
У ноћном дежурству, млада телеграфкиња и Хубичка се забављају јурећи се кроз канцеларију. Хубичка је хвата и лагано поставља на сто, на задњем дијелу тијела, почевши од ногу па све до старжњице удара Рајхове печате жељезничке станице.
Међутим, њена мајка док је она спавала открива печате на њеном тијелу, запрепашћена води је шефу станице и протоколу, говорећи да је то криминал, тражећи дисциплинску комисију да строго казни пана Хубичку. Милош са својим проблемом одлази Хубички и њему се искрено повјерава и пита га да ли му може помоћи, овај каже да ће покушати, Милош га пита, – Имаш ли можда сестру.!?
Хубичка је изненађен на такву невину искреност коју цијели филм испољава Милош и нико није могао да се наљути или повриједи његовом директношћу.
У подруму се исповиједа жени шефа станице, и каже јој да жели да постане прави мушкарац, док она ручно тови гуску убацујући јој храну у уста, говори јој као је он мушкарац иако још то није постао јер сјутра треба да се поново види са Машенком; не би било добро да опет закаже, воли је, а она би се могла њаљутити. Док се отворено повјерава, жена глади дугачки гускин врат, иако то што од ње тражи њој импонује, ипак га одбија, моли је да ништа не каже шефу и да се не љути на њега, она то потврђује чудном-искреном младићу – то је једна од оних изузетно лијепих и асоцијативних сцена каквих у овом филму као у каквом шареном али богатом и маштовитом мозаику има веома много.
Нациста критикује Милоша; – твој отац само лежи и ништа не ради, твој дјед хипнотизер ја био против њемачке војске хипнозом је заустављао колону, ти режеш вене у хотелу због својих сексуалних фрустрација, док млада Њемачка омладина за све вас, по Европи пролијева крв!
Милош није обукао униформу из идеалистичких заноса, жели остати по страни од опасних догађаја, не радити много, уживати у сопственим задовољствима и живјети тако у свијету који ће сам око себе створити. Тешко успоставља контакт са шефом станице, који више времена проводи хранећи голубе, него са својим особљем, али му је зато његова жена све ближа.
Да би га до краја објаснио — Менцел свуда налази еротске асоцијације па и симболе тако да Милош заправо пролази кроз један трагикомични еротски кошмар.
Овај филм има неколико паралелних слојева — поред тог зачауреног малограђанског свијета у завјетрини времена и Милошевих јадања о измишљеној болести и трагања за заводницом пуном разумијевања — ту је и заинтересованост чланова покрета отпора да се дигне у ваздух један од тих строго контролисаних возова. Отуд појава и лијепе Викторије.
Хубичка намјешта Милошу причу како треба да баци експлозив са горњег сигнала на композицију строго контролисаног воза, бацајући конзерву са горњег сигнала учи га како то да изведе, он брзоплето, дјечачки пристаје да то обави, показујући храброст који Хубичка и сви остали са ове станице немају. Покрет отпора и Викторија Фрај, доноси темпирну бомбу коју Милош треба да баци на композицију воза.
Лукави Хубичка јој објашњава Милошев проблем, она као права партизанка пристаје, на тешки изазов и задатак, помаже Милошу да се коначно ослободи на оном истом дивану који је Хубичка одавно поцијепао, питајући га на шта сада мисли, он јој одговара на фудбал, јер му је тако рекао доктор Брабец. И, наш јунак се на отоману коначно потписао!
Јутро расплета је свануло. Милош је опуштено звиждукао испред станице, чинило се да је прича доведена до мирног свршетка. Шеф станице Макси гледа зачуђено поново поцијепан диван, види да испред станице опуштено звиждуће Милош, шеф је изненађен, али не хистерише на њега. Хубичка га пита да ли је уплашен и да ли може да изврши задатак, он му одговара да никад није био опуштенији и да се не плаши. Милош је постао мушкарац, али и крај живота му се ближио.
Послије свега, када се ријешио свог комплекса и саме болести, у диверзији која је припремљена губи живот. Ова смрт ником није потребна и зато јој редитељ и не даје посебно значење у филму. То је једна од оних животних чињеница која у овом свијету постаје још бесмисленија. Да ли је морао да умре само зато што се ослободио тог узбуђења и што је схватио да је живот другачији него што га је видио у својим младићким сновима? Избјегнута је катарза али је зато живот сагледан у својој гротескности. Менцел се заправо овим филмом супротставља тривијалности.
Строго контролисани возови Јиржија Менцела су стога, у савременим филмским токовима, вриједност више. Ријетко је наћи тако реалистичан, складан, занимљив, обичан или случајан сплет догађаја, а да истовремено остављају утисак једног сасвим другачијег приступа стварности и проблемима човјека. У задњој секвенци стиже дисциплинска комисија на челу са нацистичким контролором да расправљају о случају Хубичка, с њима долази и млада телеграфкиња са својим мајком. Улази шеф станице који увјек носи стару, од голуба унеређену униформу, јер никада не носи нову скројену , са позлаћеним дугмадима тако и овај пут се извињава што су га затекли прљавог, правдајући се да има нову униформу кући.
Менцел своје мисли испољава тамо гдје оствари за њих простор и тако добија израз који није равнодушан према различитим утицајима и идејама, али који задржава сопствени интегритет као предуслов самог стваралачког чина. Дисциплинска комисија утврђује да Хубичка није приморавао младу колегиницу да јој удара печате по задњем дијелу тијела. Милош износи темпирну бомбу на горњи сигнал, уз пут сријеће Машу, каже јој да га сачека, вратиће се одмах…
Затим се пење на горњи сигнал, баца темпирну бомбу на композицију строго контролисаног воза. Стражар из оклопног вагона га угледа, отвара ватру на њега. Милош пада на вагон и са строго контролисаним возом одлази у неповрат. Експлозија, јак вјетар изазван ерупцијом експлозије и огроман црни облак дима прекрива жељезничку станицу. Хубичка и они који су знали за диверзију се хистерично смију, нацисти у чуду.
Вјетар доноси капу Милоша Хрме, хвата је Маша и у страху гледа у правцу великог црног облака. Тако се завршава ова филмска, људска, топла, мала животна прича.
Звона у даљини звоне, док црни облак пролази.
Извор: РТЦГ
