Филм – Кампо Мамула

Стваралачка енергија филмског пара Ратка Ђуровића и Велимира Стојановића дошле су до изражаја и у њиховом посљедњем играном фиму Кампо Мамула.

Пише: др Радослав Т. Станишић, филмски и ТВ редитељ //rtcg.me

Трагало се за адекватним изразом, на размеђи акционог и психолошког филма. Спомен-филм посвећен сјећању на заточенике у италијанском мучилишту на острву Мамула. Драматуршка конструкција је попуњена судбинама затвореника и њихових стражара тако да сви они, без обзира са које стране решетака били, осјећају рат као велику мучнину и неизвјесност.

Вјероватно је, радећи на трилогији, ‘Три пјесме о сужњу’ Стојановић био трајно фасциниран сабласном острвском тврђавом Мамула, њеном суровом и истовремено монументалном ликовношћу, тако да јој се поново вратио за свој играни филм Кампо Мамула. Аутори, су се ставили у замишљену позицију сужња, у злогласну Мамулу, чији се свијет сводио на парче сунцем ријетко освијетљеног зида ћелије, или руком гребане знакове бивших тамновања. Заробљеницима ће живот бити поклоњен ако успију да демонтирају мине, и они су ту изложени са егзинстецијалном људском ситуацијом, са егзинстецијалном опасношћу.

Кампо Мамула, по свим критичарима и теоретичарима домаћег филма садржи сцене ремек-дјела Надница за страх. (1953. р. Хенриј-Георгес Клузо) . И у Клузоовом и у Стојановићевом филму страх је преовлађујућа емоција, дата сугестивном и веристичком сликом, механиком шока. У оба филма су егзотично-ликовни предјели, код Стојановића је то монументално ликовно острво, које када би било употријебљено у друге свхе било лијепо мјесто за живот и одмор. Међутим, то је у овом филму мјесто страха и злочина. Код Клузоа је то, експресионистичко-егзотично, напуштено село у средњој Америци које због своје егзотике изгледа сурово лијепо. Кроз такве тешко проходне предјеле четворица јунака, у два камиона превозе динамит по тим тешко проходним планинским предјелима и притом гину, као и Стојановићеви јунаци приликом демонтаже мине.

Код Клузоа постоји латентни тон против капитализма, код Стојановића имамо однос прама фашизму. С обзиром на вријеме када је сниман филм 1959. године, и да је једна кинематографија била у повоју, свакако је важно указати да су у филму Кампо Мамула, коришћени оптички трикови, дупла експозиција и претапање. Интерсантни су и кадрови испод воде, у којима затвореници ваде мине. Те сцене и кадрови били су право освјежење у југословенској кинематографији, сниматеља Александра Секуловића, који је награђиван за свој изванредни сниматељски рад. Приступ и реализација филма за вријеме у којем је настајао, представљао је сложени редитељски поступак и продуцентски захват. Иако је прича, грађена као драма, примјећујемо и елементе комедије, што нарвно филму даје једну фину двослојност.

Сцена:

Када Талијани заједно са заробљеницима славе капитулацију, јер за све њих рат представља једну велику мучнину и неизвјесност и сви они желе да се врате кући и потлачени и тлачитељи.

Заједно и можда једнако се радују када преко радија јаве вијест о капитулацији, чак заједно и славе, уз пиће, ко га се домогао.

Поменимо лик Рената, затим Кувара са којима се сви воле шалити, помјерајући му велику куварску капу на глави, итд. У глумачкој креацији то је врло добро, са темпом, одиграно без патетике, и са мјером без преигравања.

Дијалошка сцена из филма:

Милић: (кога игра Павле Вујисић)

…Одсад ћу да чувам само кућни праг.

Ех, само да се вратим својој дјеци и оном мом јавору,

што расте према вјетру.

Међутим, доласком Њемаца наде и снови се опет руше, ситуација се изнова погоршава. Њемци траже да заробљеници ваде мине из мора, јер туда , кроз залив треба да прође њихова флота. Ко извади из мора десет мина и демонтира их за три дана, може мирно ићи кући и у миру живјети.

Дилема:

Зашто чинити Њемцима уступке, боље погинути, него то радити, кажу у ћелији. Долази и до свађе јер неки заробљеници то не прихватају мислећи да тако помажу непријатељу.

Раде (Драган Лаковић) тври да је боље да прихвате тај посао, јер тако може да се коначно изађе и обавијести одред. Одавде нико није побјегао и жив изашао… Ипак, и ако ништа о минама не знају, на крају пристају да ваде и демонтирају мине (осим Професора), који је фаталиста и депресивац а уз то и разочарани контраш, али дубоко у себи врло племенит човјек који из голог ината жели да у својим емоцијама остане интровертан.

Дијалошка сцена:

Професор (Љуба Тадић) у ћелији сам са (партизанским) Капетаном, који се психички потпуно угасио. Аутистично гледа само у једну тачку. Професор прича са њим и ако то више личи на монолог.

Професор : (Аутистичном капетану)

…Ја за свој живот не марим.

Дошао сам овамо да сви виде како ја умијем да умирем.

И то мирно, с гестом. Знаш ли капетане каквом смрћу?

Јеси ли икада видио како коњ умире?

Племенито брате. Ниједан човјек тако лијепо и мирно не умире,

тако ћу да умрем и ја, чист и спокпојан, без мрља …

И поред неприкривеног цинизма који показује професор, на крају се одлучује, у правом тренутку да изаће из ћелије и демонтира мине. Из њега је изашла латентна племенитост, спасавајућу затворенике сигурне смрти. Група затворенука коју је ослободио Раде, пливала је тешком муком ка слободи. Њемци су по њима отворили паљбу. Професор је помагао и извлачио оне који су изнемогли, једног по једног…

Чика Марко: (Професору)

Синовче нећу издржати. Онемоћао сам.

Професор: Држи се за мене.

Чика Марко: Нека мене, боље прхвати ово момче.

(Професор му ипак помаже и враћа се да поможе осталима)

Професор: Ево дна, стани слободно.

(Професор извлачи Банета и каже му)

Професор: Близу је обала, можеши мало сам.

Бане: Могу, већ сам се одморио.

Професор: Сад ћу и ја за тобом.

Професор се окреће на леђа и плута, препуштајући се таласима, тамној ноћи и крику галебова, које је стално слушао за вријеме затворског чамовања.

Професор: Галебови, враћају се.

С тим ријечима тоне у дубине тамног мора.

Музика Бојана Адамича, можда је у неким сценама пренаглашено наговјештавала нека дешавања у филму, ипак је функционално подржавла филм и као драмски нагласак, поготово приликом демонтаже мина, свакако је удахњивала снагу филму.