Мислио сам да нема ништа срамније од сцене када се бивши предсједник Црне Горе, Филип Вујановић, „довукао“ на Крушево ждријело, да својим тијелом заустави легитимни, легални и Уставом загарантовани пролазак путем српског патријарха и црногорско-приморског митрополита. Оних људи од којих се исти Вујановић напримао ордење, израза поштовања и доста заједнички проведеног времена. И та се Филипова срамота окончала пропашћу тог његовог цетињског подухвата.
Али Филип не посустаје. Његов морални суноврат наставља се нарицањем над „Амфилохијевим легатом“ у Црној Гори. Он и старина Шуковић тужили су и плакали, како нико више не поштује оно што је Амфилохије оставио за собом. И можда би то, формално гледано, и личило на нешто да нијесу управо Шуковић и Филип живот посветили томе да оспоре све што је Амфилохије икада урадио.
Сувишно је рећи да су обојица декларисани атеисти, који не живе црквеним животом, и који, све и да хоће, не могу разумјети оно што је Амфилохије урадио. Међутим, образ им не смета, да оцјењују однос вјерника према дјелу њиховог митрополита. У том прљавом послу, чувени „легалиста и правник“ Вујановић устврдио је да је епископски савјет СПЦ у Црној Гори био „патријаршија у патријаршији“ (!) да је због постојања тог тијела Амфилохије носио титулу „архиепископа“, а да му је црквену самосталност наглашавала и титула „егзарх пећког трона“.
Кога брига што епископски савјет није био никаква „патријаршија“, што је титула „цетињских архиепископа“ старија стотинама година од поменутог „епископског савјета“ , И што је „егзарх пећки“ управо доказ јединства српске цркве а не њеног распарчавања Филипове „филипике“ су у сукобу са моралом, са истином, а што је најважније и са будућношћу ове земље. Хоћу рећи – немају перспективу.
До читања у сљедећем броју….
