У Подгорици представљен роман “Ново небо” Светозара Савића, али и стваралаштво Зорана Живковића.
Сатира је ријетка врста прозе. Кад њу напишете добро, она остаје за сва времена, а није је нимало лако добро написати.
То је констатовао један од најзначајнијих савремених писаца са простора бивше Југославије, књижевник свјетског угледа, проф. др Зоран Живковић на промоцији књиге “Ново небо” аутора Светозара Савића. Управо је таква и Савићева књига, запазио је Живковић, који је уједно и уредник романа. Исто се, пак, може рећи и за њега…
Промоција романа “Ново небо” уприличена је у сриједу вече у Подгорици, у Народној библиотеци “Радосав Љумовић” у оквиру “Вечери фантастике”. Књижевни догађај је подијељен на два дијела – представљање Савићевог романа и Живковићеве прозе, нагласио је на почетку модератор Владимир Караџић.
“Читајући књигу коју одлично знам, јер сам је читао и у рукопису, ја сам се церекао, гласно се смијао, понекад се и зацењивао од смијеха. Ово је књига коју је могао да напише само истински мајстор умјетности и прозе. То није онај тривијални, банални смијех на неку глупу досјетку, то је смијех високог регистра. Да бисте проникли у тај смијех, морате бити начитани и морате имати слух за књижевност – да бисте разумјели нијансе тог смијеха”, истакао је Живковић говорећи о роману “Ново небо”, а што се, опет, може примијенити и за његово стваралаштво.
Промоцијом књиге „Меморијске семенке – портрети савременика“ званично отворени „Дани Матице српске“
Живковић је примијетио да се Црна Гора нигдје директно не спомиње у роману, али је није тешко препознати, што је потврдио и аутор Савић.
“Овим романом, кроз једну пријатељску гравитацију, хтио сам да пренесем позитивне ставове у смислу самих догађаја у њему. Желио сам да представим те имагинарне градиће који постоје у роману, Црнионик и Вирпазар, али сам желио и да на метафоричан начин прикажем све слабости неког друштва. Да ли сам у томе успио, кроз страст и могућности писања, не знам”, додао је Савић уз образложење да му је потребна временска дистанца да би говорио о свом раду.
Он је изразио захвалност издавачкој кући “Оуроборос” на челу са уредницом Наталијом Ђалетић, а посебно професору Живковићу. Рекао је и да не може говорити о роману, јер не може “на животну логику свести нешто што је тек танана рефлексија логике”, али и да не може “преносити искуства синоптичког сагледавања свијета, јер је то као да питате мјесечара како мјесечари и који му је циљ”.
Одговарајући на питање модератора Караџића о томе како је настала идеја за “Ново небо”, Савић је истакао да је једно имати идеју, а друго реализовати је у литератури.
“Мислим, бар за мене као аутора, да не постоји спознаја коријена сопственог стваралаштва, и чини ми се да постоји велики број сила које вас надвладавају. Чини ми се да се ја ослањам на психички аутоматизам, не у оном обиму као што то раде надреалисти, њихови главни теоретичари, међутим ја сматрам да у сваком човеку, у сваком писцу постоји један културни субстрат од његовог рођења до смрти”, навео је Савић.
Рекао је и да неријетко осјећа како текст почиње да дјелује на аутора.
“Ви формирате те ликове, формирате тај хронотоп, и одједном осјетите да сви ти ликови утичу на вас. Као и у животу… Отприлике, тај однос, чини ми се, можемо назвати метапрозом, или, можда да сам ја постао предмет сопственог рукописа. Оно што је, чини ми се, најважније приликом реализације идеје о којој смо говорили, јесте умјетност, да се идеја реализује кроз умјетност и њене алате за шта прије свега, треба отклонити људске симболе, логику и друштвене општости које нас ометају да сагледамо свијет на прави начин”, истакао је Савић.
Митрополит Јоаникије о капели на Ловћену: Надам се да ће власт исправити неправду
Живковић је примијетио и да роман “Ново небо” има “изванредну почетну ситуацију”.
“У њој видите како се аутор Савић приближава једној матрици која је врло модерна, а то је да причу све вријеме приповиједа неко ко је управо упокојен. Чујемо загробни глас, глас некога кога више нема”, рекао је он и открио даље саму радњу, њено мјесто дешавања и карактеристичности.
У наставку вечери, публика је имала прилику да чује више о Живковићевом стваралаштву, али и једну од прича из његове књиге “Четири смрти и једно васкрсење Ф.М. Достојевског” коју је аутор и прочитао, а сви присутни нашли су се и пред изазовом да покушају да предвиде крај.
“Оно што учим полазнике мог курса креативног писања јесте да као писац будете непредвидљиви. Оног часа када неко наслути у ком правцу га водите, тај више нема разлога да чита ту књигу”, оцијенио је Живковић.
Познато је да књига има четири дијела која носе наслове према мјестима догађања: “Парк”, “Вагон ресторан”, “Психијатријска ординација” и “Турско купатило”, а протагониста сваког је управо сам Достојевски.
“Лијепо је видјети како се користи знање биографије једног ствараоца, његове болести, али и његовог дјела, а од свега тога онда прави једна фантастичка прича”, казао је Караџић, истичући да је импресиониран Живковићевим прозним дјелом у којем се види да је професор врсни познавалац Достојевског – његовог живота и дјела, што користи и у свом стваралаштву.
Велики број посјетилаца на промоцији књиге Владике Григорија, (ВИДЕО)
Живковић је за ову прилику донио и нека од страних издања своје књиге која је приказао публици, а поред издања на српском, енглеском, португалском, јапанском, показао је и издање на језику који је старији од свих европских језика, а којим као матерњим говори 85 милиона људи, истакао је, а као другим језиком говори додатних 75 милиона људи.
“Језик се зове марати и један је од 22 службена језика у Индији, а ово је прва српска књига која се икада појавила на језику марати”, открио је Живковић и у наставку прочитао “Вагон ресторан”.
Књига “Четири смрти и једно васкрсење” је збирка приповједака у којима Живковић на духовит и маштовит начин практично и разговара са Достојевским. Аутор у својим причама, које одишу проницљивошћу и духовитошћу, ставља Достојевског у различите контексте и околности, па тако стиже и до савременог, данашњег, 21. вијека.
Извор: Вијести
