Габријел Зукман је предводник покрета који заговара да милијардери плаћају порез у висини од барем два одсто укупне вредности свог богатства годишње.
Пише: Сајмон Купер
Превод за Журнал: М. М. Милојевић
Париска школа економије налази се на неупечатљивом терену некадашње девојачке Више нормалне школе (École Normale Superieure), смештене у неугледном крају француске престонице. Школа је формирана тек 2005. године. Подучава само постдипломце. Не може да парира харвардској задужбини од педесет три милијарде долара. А опет, то је изузетно утицајно место. Председница школе Естер Дуфло добитница је Нобелове награде за економију и недавно се вратила у свој родни град са Харварда. Саоснивач Париске школе економије Тома Пикети урадио је више од било кога другог да питање неједнакости смести у средиште професионалне агенде економиста. Две деценије раније, он је такође био ментор мастер тезе садашње школске звезде Габријела Зукмана. У овој тези бавио се испитивањем да ли високи порези подстичу богате људе да емигрирају. Данас Зукман, младолики тридесет осмогодишњак, који је добитник медаље Џон Бејтс Кларк, награде која често претходи Нобеловој награди за економију, предводи кампању за увођење глобалног пореза на богатство супербогатих.
Пореска опсерваторија Европске уније (EU Tax Observatory) коју предводи Зукман, одржала је у априлу конференцију на Париској школи економије за малу али глобално распрострањену заједницу која се окупила бавећи се овим порезом. Осим економиста, ту је било делегата Међународног монетарног фонда, бразилске владе, белгијске радничке партије и званичника Организације за европску сарадњу и развој који су окупљању присуствовали као приватна лица, ‚залуђеници за порезе‘. Они студенти Париске школе економије који су више усредсређени према максимизовању профита ушуњали су се да бесплатно добију порције ручка париског квалитета. Порука са конференције: супербогати се опорезују по нижој пореској стопи од обичних људи, али Зукман и његови сарадници планирају то да измене.
Иако су готово сви говорници на конференцији били мушкарци, за њихово поље истраживања могло би се рећи да га је покренула жена. Хелена Тарасов, службених америчког Министарства трговине, је 1941. године коауторски објавила монографију под насловом Ко плаћа порезе? (Who Pays the Taxes).
Било је потребно скоро још осамдесет година како би се дошло до процена по којој стопи супербогати заправо плаћају порезе. ‚Милијардери су веома видљиви, изузев у највећем делу јавнодоступних статистика‘, рекао је на конференцији Лукас Шансел са Париског универзитета. Порези које плаћају на приходе углавном су врло скромни, зато што њихово богатсво уобичајено не потиче од рада већ од удела у власништву компанија.
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Супербогати ретко плаћају знатније порезе на ове власничке уделе. Већина ових људи је довољно платежна да оставља профите у својим компанија, пре него да их опредељује као опорезиве дивиденде (Амазон, на пример, никада није исплатио готовинске дивиденде, што је компанија Алфабет учинила по први пут прошле године). Тако да гомиле новца којима богати људи располажу расту, неопорезоване и често скривене од погледа као имовина компанија.
Како мапирати богатство супербогатих? Од 2018. године, Пикети, Зукман и њихов сарадник Емануел Саез предводе глобалну иницијативу да се измери сав национални доходак. Ово захтева укрштање много различитих скупина података: регистре деоничара, податке о поврату пореза на зараду и корпоративни профит, податке о активностима компанија у иностранству и на крају ‚спискове богатих‘ које састављају часописи попут Форбса и сличних. Пикети и сарадници су оформили Светску базу неједнакости (World Inequality Database) којој је разним подацима допринело више од двеста економиста. Њихови резултати упућују да су супербогати богатији и бројнији него што се раније мислило. Врхунац неједнакости је у Јужној Африци, у којој према процени Светске базе неједнакости, најбогатијих један одсто има власништво над педесет пет одсто националног богатства.
Конференција је отпочела приказивањем држава које се узајално разликују, Бразила, Холандије и Сједињених Америчких Држава, али су налази запањујуће уједначени: у свакој држави супербогати су слабије опорезовани у односу на обичне људе. Зукманова презентација о САД је типичан пример: између 2018. и 2020, просечна ефективна пореска стопа у земљи била је 30,7 одсто, али је сто најбогатијих Американаца опорезовано по стопи свега нешто вишој од двадесет одсто. Помогле су пореске олакшице које су добили од администрације Доналда Трампа 2018. године, али проблем је далеко старији од његовог ступања на председничку дужност. Ворен Бафет се 2012. године пожалио да његова секретарица ‚ради подједнако напорно као и он а плаћа порез по двоструко вишој стопи него што ја плаћам‘. Не би онда требало да зачуди да је богатство 400 најбогатијих Американаца скочило до нивоа од 20 одсто брутодомаћег производа САД, са 2 одсто колико је чинило 1982. године.
Богати избегавају порезе чак и након смрти. ‚Порез на наследство готово да је ишчезао у САД‘, каже Зукман. Ефективна пореска стопа по којој порез плаћа један наследник (најчешће удовац или удовица преминулог супружника) је седам одсто, у поређењу са номиналном законском основицом од четрдесет одсто. Слична динамика одређује и британски порез на наследнство, каже Арун Адвани са Универзитета Ворвик.
Или узмимо на пример Бразил, чију екстремну неједнакост у засенак баца само државни порески систем. Готово половина бразилских пореских прихода пристиже од пореза на потрошњу, каже Тео Паломо из Париске школе економије. Ова неравнотежа посебно јако погађа сиромашне, који троше највећи део свог дохотка. Али Бразил не опорезује дивиденде, које најчешће добијају богати људи. Паломо је израчунао да док обични Бразилци плаћају ефективну пореску стопу од 45-50 одсто, најбогатијих један одсто плаћа око 20 процентних поена ниже. Зукман каже да није пронашао ниједан пример земље која успешно опорезује супербогате.
Један слушалац започео је расправу: ‚Звучи на основу свих ових презентација да би требало да опорезујемо милијардере…‘ пре него што га је прекинуо општи смех публике. Да – то је порука. И то бу ускоро могла да постане политика.
Према Зукмановом науму сваки милијардер би требало да плати укупан годишњи порез у износу од два одсто вредности свога богатства. На тај начин би, објашњава, они плаћали исти ниво пореза као и сви други. Уколико неко плати два одсто преко пореза на доходак или других пореза онда је ‚све у реду, не би требало ништа више да платите‘. Уколико плаћа мање, онда би било која земља где милијардери обављају своје пословне делатности могла да их оптерети новим порезима како би се дошло до укупног износа од два одсто. На пример, Бразил или Француска би могли да опорезују оснивача Амазона Џефа Безоса, пошто компанија послује у овим земљама.
‘То је истовремено и храбар али и скроман предлог‘, каже Зукман. Он објашњава да је његово ‚полазиште‘ оно што је научено из ‚неуспеха‘ већине ранијих европских пореза на богате. Иако су ови порези погађали милионере, њих су успевали да заобиђу они чије је богатство премашивало 4,8 милиона евра (што је праг преко којег се улази међу 0,1 одсто најбогатијих људи на свету).
Ово тешко да би била бољшевичка револуција. Заправо, порез у висини од два одсто не би чак ни умањио неједнакост, пошто богатство милијардера расте по стопи од око седам одсто годишње. Пикети, који подржава план свог некадашњег ученика, гунђа да је то тек ‚корисни први корак‘.
Европска унија дуго подржава Зукманова истраживања. Али његов велики продор десио се прошле године, када га је Бразил, домаћин самита групе Г20, позвао да представи свој план на састанку министара финансија. Бразил је погурао чак и аргентинског либертаријанског председника Хавијера Милеја да се сагласи са заједничком декларацијом: ‚Уз све поштовање пореског суверенитета, настојаћемо да сарадњом осигурамо да појединци изузетно великог богатства буду ефикасно опорезовани‘.
То је изазвало скроман светски замајац. Бразил је послао ову декларацију Пореском одбору Уједињених нација и клубу богатих земаља Организацији за европску безбедност и сарадњу. Код куће, бразилска влада настојала је да уведе минимални порез за 141.000 Бразилаца са просечним приходом од више од милион реала (сто седамдесет две хиљаде долара). Такође жели да уведе институт опорезивања дивиденди. У Француској Народна скупштина је гласала у фрбруару о увођењу минималне пореске стопе од два одсто на богатство људи нето вредности више од сто милиона евра. Горњи дом француског парламента, Сенат, вероватно неће изгласати ‚Зукманов порез‘, али држава жели да уведе умеренију мининалну пореску стопу од пола процента на нето богатство. Велика Британија је укинула шему ‚нон-дом‘ која је омогућавала људима да не плаћају порез на приходе и добитке из иностранства, и Зукман настоји да промовише свој план званичницима других европских држава.
Он је оптимистичан. Истраживања показују широку јавну подршку за опорезивање по стопи од два одсто. Каже да се свега неколико политичких партија усудило да се јавно успротиви овој замисли, пошто би то значило да подржавају ‚право милијардера да уопште не плаћају порезе‘. И чак и уколико почетна минимална пореска стопа буде ниска, она се касније може повећавати.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Каже да би светски порез могао ефикасно да делује чак и уколико би државе попут Трампових САД настојале да га онемогуће. Богати људи могу бити опорезовани где год да послују. Они који износе своје богатство у пореске рајеве могу бити опорезовани излазним порезом. Уколико се дугорочни резиденти, на пример, Француске иселе у земљу са нижим стопама опорезивања, као што је Швајцарска, Зукман жели да Француска настави да их опорезује и у наредним годинама. Скептици и даље нису уверени у изводљивост ове замисли.
Један од могућих исхода јесте да више земаља подигне друге порезе на богате, а да не уведу порез на богатство. Уосталом, запажа Адвани, државе уобичајено имају проблеме да спроведу и постојеће пореске законе чак и уколико не уводе нове. Почетна тачка могла би бити виша пореска стопа на капиталну добит и на наследство. То би било у духу Зукмановог покрета.
Пикети, који је био пажљиви слушалац током највећег дела конференције, стао је на бину како би на крају благословио овај покрет. Нада се ‚таласу реформи‘, попут оних спроведених између 1910. и 1940. године када су развијене земље усвојиле ‚веома прогресивне‘ пореске стопе на доходак.
Он је подсмешљиво говорио: ‚Увек ће бити људи који кажу, ‚Богати су превише моћни, ништа се не може променити‘‘. Признаје да је то важило деценијама. Али Париска школа економије је озбиљан противник.
Сајмон Купер је колумниста Фајненшел тајмса.
Извор: Фајненшел тајмс
