Николић: бојкот је наш непријатељ!
3. децембар, 2023.
Неугодни противници „орлова“ на Европском првенству – непобједиви Енглези, неатрактивни Данци и непредвидиви Словенци
3. децембар, 2023.
Прикажи све

Бачановић: Кисинџерова митска Босна

Хенри Кисинџер (Фото: АП Фото)

Ступци свјетских штампаних и електронских медија посљедњих су дана испуњени сјећањима на осебујну каријеру бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера: Масовно убијање цивилног становништва у Индокини и индиректна одговорност за успостављање власти Црвених Кмера у Камбоџи, намјерно саучесништво у пакистанском убијању стотина хиљада људи у Бангладешу, подстицање индонежанског геноцида у Источном Тимору, довођење на власт фашистичке хунте у Чилеу, праћено убиством легално изабраног предсједника и хиљада политичких неистомишљеника, уплетеност у планирање атентата на државнике широм свијета, гушење новинарских слобода, али и мудра и одмјерена политика глобалног баланса моћи између САД и СССР-а, која је окончана споразумима, који су, према мишљењу многих политичких аналитичара, спријечили нуклеарни рат. Укратко и без превише моралисања, врло типична успјешна каријера високо котираног службеника било које империје у историји човјечанства: прорачунто немилосрдни ратни злочинац који по сваку цијену спашава (свој) свијет.

Дакле кад индивидуалну емпатију оставимо по страни, јер она у случају службеника као што је Кисинџер – којима је убијање сиротиње широм свијета и дужност и нужност посла који обављају – никада није дио једначине, остаје нам да констатујемо да се радило о изванредно интересантној личности, великом ерудити и аутору импресивног броја књига, човјеку који је више или (много) мање успјешно покушавао да схвати механизме историје. У посљедњем поглављу свог историјско-филозофског ђела Свјетски поредак, а пропитујући судбину човјечанства, он закључује сљедеће:

“За Сједињене Државе, тежња ка свјетском поретку функционише на два нивоа: слављење универзалних принципа мора ићи руку под руку са признањем реалности историја и култура других региона. Чак и док се преиспитују лекције изазовних деценија, мора се одржати и промовисање изузетне природе Америке. Историја не омогућава предах земљама које по страни остављају своје обавезе или осјећај идентитета у корист наизглед мање напорног курса.”

Међутим универзални принципи – шта год они били – не могу бити успостављени без универзалног поретка, док “историја и култура других региона” имају ту тенденцију да им се опиру уколико се они намећу о оквиру колонијалног поретка, а нарочито оно што се губи из вида у свакојаким историјским филозофирања, поретка економске подложности. Још страшнија илузија је базирана на заблуди да “историја и култура других региона” заиста могу функционисати у оквирима привида слободе, то јест у оквирима колонијализма који је то престао бити само утолико што се више не назива колонијализам, већ, рецимо “универзални поредак” с додатним окусом појединачне историје који је произведен у империјалистичким тинк тенковима тумачења те историје. Утолико су врло недостојанствено звучале лауде српских политичара подгријаним Кисинџеровим тезама из 1995. о историји и евентуалној будућности Босне. Према Кисинџеру, било је сулудо покушати да се Србе “учи­ни дије­лом бо­сан­ског су­ве­ре­ни­те­та, кр­ше­ћи на­ше на­че­ло са­мо­о­дре­ђе­ња и иг­но­ри­шу­ћи стољетну бор­бу Ср­ба про­тив му­сли­ман­ске вла­да­ви­не”:

„Ми се по­на­ша­мо као да по­ку­ша­ва­мо да натјерамо Ср­бе да се вра­те у мит­ску Бо­сну, ко­ја ни­кад у исто­ри­ји ни­је по­сто­ја­ла. Не по­сто­ји бо­сан­ски је­зик. Не по­сто­ји бо­сан­ска кул­ту­ра. Бо­сна је ад­ми­ни­стра­тив­на је­ди­ни­ца ко­ја са­др­жи Хр­ва­те, му­сли­ма­не, Ср­бе, вје­штач­ки ство­ре­на као дио Ју­го­сла­ви­је и ко­ју су за­пад­не си­ле глу­по при­зна­ле као др­жа­ву 1991. го­ди­не”

Вук Бачановић, (Фото: Први ТВ/Јутјуб)

Колико је историјски идентитет Босне низ врло комплексних процеса и колико изградња савременог бошњачког и босанског идентитета од 90-тих представља редукцију те комплексности до крајње баналности и у чијим оквирима српски народ заиста нема шта да ради, писао сам у више наврата. Међутим, тренутачна митска и лажна Босна није историјска Босна. Она је негација историјске Босне. Негација свих фаза њене историје, укључујући историју Другог свјетског рата и ЗАВНОБИХ-а, што имплицира да се ради о негацији Југославије као тековине антиимперијалистичке борбе. И ту долазимо до контекста који Кисинџер намјерно изоставља, а то је његова улога предводника хорде са друге стране барикаде која је током цијелог Хладног рата радила против Југославије, а у чијим редовима су се, уз све одбјегле југословенске нацисте и колабораторе, налазили и поборници митске Босне, а против историјске Босне. Другим ријечима, ради се о врло злокобном самоиспуњујућем пророчанству којим доминира тврдња о неупитној вјештачкости вишенационалних држава и која иде руку под руку са вјештачким гурањем потчињених колонијалних субјеката у колонијалну вишенационалну државу након што су деценијама подржаване и природним проглашаване снаге које су тежиле уништењу антиколонијалног заједништва.

Ма колико српски политичари покушавали да обману тридесет година слуђивани народ, како ће, ето, сада, Американци, ођедном, признати своју заблуду и послушати Кисинџерове мудре ријечи, између његовог и Клинтоновог, односно Холбруковог приступа америчкој балканској политици нема нарочите разлике. Осим што постојећи принцип оне који су нахушкани да “не могу заједно” веже чвором лажног, од империје наметнутог (а не истинског, аутентичним процесима, никлог) заједништва, који је само империја која га је свезала власна распетљати, па због тога своју власт темељи на филозофији политичког улизивања оних који мисле да ће бити распетљан у њихову корист, што се, наравно, никада, осим крупном геополитичком принудом, неће догодити.

Милорад Екмечић је, као рекордно површно и погрешно схватани интелектуалац, својевремено одлично опазио да ће Американци босанским муслиманима унитарну Босну увијек држати као мркву на штапу без икакве намјере да тај концепт заиста и остваре. Колико је српско национално становиште, вјековима старије и зрелије од босанско муслиманског, пропало и претворено у лакрдију свједочи и то да се Кисинџерови ставови о Босни за које је вјероватно заборавио да их је икада и имао, узимају као нешто што трајно иде у прилог Србима, а не њиховом третирању као мизерног колонијалног материјала за краткорочну употребу. Којем ће се национално уједињење – баш као и босанским муслиманима грађанска Босна – вјечно обећавати, само да би се таквом лажи прибавила што је већа подложност, која се плаћа једино даљњим катастрофалним понижењима и самопорицањима и што је, биће, суштина Кисинџеровог “признања реалности историја и култура других региона”.

Франц Фанон којег увијек треба наново читати и цитирати је у “Презренима на свијету” исписао суштинску мисао:

“Деколонизација никад не бива незамјетна, одражава се на бићу, битно га мијења, угњетене и безначајне проматраче чини привилегираним протагонистима које је повијест величајно обухватила у свој склоп. Она у биће усађује властити му ритам који доносе нови људи, даје му нов језик, нову човјечност. Деколонизација заиста значи стварање новога човјека. Но то стварање не озакоњује никаква наднаравна сила, колонизирана ‘ствар’ постаје човјеком, и то једнаким.”

И ту ни од каквог Кисинџера или Холбрука нема помоћи. То су идоли које ваља разбити у парампарчад и сравнити с прашином. Да би српско заиста било оно што се српски зове.

Вук Бачановић

Извор: Преокрет

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *