Зашто је свет дат на управљање политичарима? Зашто се управљање светом не може поверити научницима, моралистима? Научници постају слуге политичара, тих жилавих примитиваца, раде све што политичари зажеле у име застарелих и прилично сумњивих идеја: државних разлога, национализама, псеудореволуције и псеудонапредности. Али политичари разних империјализама, хегемонија не само да успоравају еволуцију и напредак, већ угрожавају човеков живот, човеков опстанак и његов идентитет.
Погледајте мало око себе шта раде људи залуђени политиком у читавом свету: кољу се, и индивидуално и колективно, ножевима, туку се чекићима, чизмом, убијају се пиштољима, митраљезима, бомбама, мале, велике или огромне експлозивне снаге.
У нашем свету мисао је заробљена. У време последњих царева није било цензуре; Достојевског су послали на робију због завере, а не због деликта мишљења. У историји је било још много тренутака када се због мисли робијало, али је мисао увек на крају излазила као победник и Галилеји су увек тријумфовали. Међународни конгреси физичара и математичара одржавају се у земљама које забрањују мишљење, у којима физичари и математичари леже по затворима. Свака част физичарима целога света, свака част научницима који не прихватају учешће на овим корумпираним конгресима. Неки психијатри протестују против земље (или земаља, пошто их има више) где кажњавају психијатре због тога што су одбили да пошаљу у луднице здраве људе, или ваљда зато што су намеравали да изолују, и то с правом, све неуротике и психопате који су на власти и који нама управљају.
Три четвртине света је под вођством лудака. (…)
Када ће већ наступити времена у којима ће научници о свему одлучивати? Ваљало би да се и политичари једном ставе у службу физичара, биолога, лекара, па чак и филозофа, мада су они најсумњивији и најнепоузданији интелектуалци.
Потребно је нешто променити, преокренути постојеће стање ствари. Потребно је да људи од науке и духа узму под своју команду сирову снагу, диктаторе, или просто неспретне манипулаторе теоријама, као и шарлатане уских видика, и да спрече ширење њихових теорија.
Култура је, у принципу, неодвојива од политике. И култура, и политика су део нашег живота. А у ствари, културу чине уметност, филозофија и метафизика, наука, религија као и сви други облици духовног живота. А политика би морала представљати неку врсту науке или уметност уређивања наших односа, тако да живот у друштву учини подношљивим, да буде живот, у правом смислу, културни; међутим, она у наше време, предњачи над свим осталим манифестацијама духа.
У последњих тридесетак година политика је наметнула апсолутни приоритет. Ако је некада имала за циљ да организује било које друштво, сада, на анархичан начин, организује само ради организовања, односно, у самој суштини, дезорганизује културни комплекс управо на штету метафизике, водиље уметности, духовности, па чак и науке. Пошто се, дакле, развила тако да задире у све човекове активности, политика је од човечанства направила лудницу. Она је, у ствари, безумна битка за моћ која мобилише и ставља под свој монопол целокупну енергију модерног човека. Она, заправо, брише и идеологију, и филозофију, и уметност, а у тоталитарним земљама и наука јој је подређена. Дакле, знање и стваралаштво су њени сужњи. Када кажемо да нема више идеологије ни филозофије, то онда значи да владајућа политика не дозвољава ниједну доктрину, никакав облик слободног мишљења. А у ствари, свака политика би морала да се усмерава ка оним циљевима који је стално вуку напред. Како је религија одумирала, или је успавана, марксизам је био јединствена доктрина која је могла да поведе политичку борбу за човеково ослобођање, за слободу његовог духа; могла је баш она да пружи духу пуну слободу у којој би дошао до филозофских и научних сазнања, и најзад до питања о нашем крајњем исходишту. Уместо очекиваног ослобађања, политика се претворила у ограничену и фанатичну ангажованост, одбија сваку критику, не допушта било коме да је стави под знак питања. Политика не може опстати без подршке филозофије. Међутим, она постоји и напредује угрожавајући свако фундаментално веровање.
Ежен Јонеско
Извор: ,,Човек под знаком питања“/Феномени.ме
Превод: Татјана Шотра
