Пише: Соња Томовић Шундић
Поводом 150 година од рођења и седамдесет година од смрти великог писца Соња Томовић Шундић пише о лавиринтима његовог амблематичног романа.
Чаробни брег Томаса Мана једна је од оних књига којима се стално враћате, утолико што својим идејама подсјећа неодољиво на ћуд сваког времена, буди његову имагинацију и разумијевање проблема човјечанског рода. Тим прије јер је писац једнако заступао идеју да не треба да живи само личним искуствима, већ искуством епохе, што његово дјело чини универзално значајним. Без обзира на естетску и мисаону вриједност Чаробног брега, роман није могуће тумачити изван референтног оквира пишчевог читавог литерарног опуса, јединственог свјетоназора који је изражавао у својим дјелима. Само је тако могуће изрећи ваљан естетски суд заснован на идејној основи која се ненаметљиво нуди читаоцу и плод је интелектуалног промишљања писца и умјетника од ранга: Томаса Мана.
Томас Ман рођен је у Либеку 1875. године, а умро у Цириху 1955. године у старој и угледној трговачкој породици. Овај познати романописац и приповједач у насљеђе европској култури оставио је врхунска књижевна дјела: Смрт у Венецији, Чаробни брег, Буденброкови, Доктор Фаустус, Јосиф и његова браћа. Од 1934. живи у Америци, професор је на Принстону, а 1952. прелази у Швајцарску.
Показао је грађанску храброст и тиме додатно оправдао темељну хуманистичку мисију коју је приписивао књижевности, оспоравајући политички утицај нацизма као отјелотворење идеологије зла. У вријеме успона Хитлера држи 1929. године говор који је 1930. објављен под називом Апел народу, да би током 1940. године, држао више ватрених говора против нацизма као доктрине супротне либерализму и хуманизму који су се од епохе просветитељства ширили европским континентом.
У Дневнику пише луцидне опаске о злоћудној природи националсоцијалистичке идеологије и тада образлаже идеју да се Европа и њене култура налазе у опасности од најезде хомо барбаруса. До танчина описује узнемиреност и мучно стање престрављености у Њемачкој уочи Другог свјетског рата када је праведност придављена, распрострањено насиље, и раширена лаж, од које биће човјеково треба да се запита о постојању укоријењеног зла у људској природи.
Писац оштро критикује сопствену нацију, оптужује да је Њемцима било дато да приреде револуцију, без идеје, против свега вишег, бољег, уљудног, против слободе, истине, права, са сујетним увјерењем да се њиховим непрекидним мешетарењем у историји поново стиче национални понос. Та демонстрација силе врхуни у подлој превари са паљевином Рајхстага, појачаним антисемитизмом, свим тим облицима бестијалних злочина и превара који су почели да преовладавају на јавној сцени. У сваком смислу, она племенитија Њемачка осуђена је на патњу душевне безавичајности, јер је сваки слободоумни протест сматран издајом националних интереса. Очито, да је којим случајем остао у Њемачкој, писац би завршио у концентрационом логору Дахау.
Био је Томас Ман један од најгласнијих бораца против фашизма, његових сулудих вођа Гебелса и Хитлера, тих обожаваних чудовишта, који за милионе представљају једну религију, а заправо спремају срамну диктатуру и крвопролиће. Вајмарска република се урушила, успон нацистичке партије предстоји, као и чишћење њемачких универзитета, дубоко укоријењено као злочинство у психи народа. То редуковано, подивљало и опште опасно духовно стање у Њемачкој оставља на мене стравичан, депримирајући и узнемирујући утисак, записује у Дневнику Томас Ман.
Радња једног од најутицајнијих дјела двадесетог вијека, најзаслуженијег за Нобелову награду коју је Томас Ман добио 1929, дешава се у једном швајцарском санаторијуму. У деценији која претходи Првом свјетском рату Ханс Касторп, 23-годишњи инжењер паробродарства долази у тронедјељну посјету свом рођаку Јоахиму Цимсену. Писац увјерљиво биљежи како се главни јунак навикава на начин живота у санаторијуму, доживљава љубав, стиче познанства, и остаје пуних седам година као пацијент у Бергхофу. Иначе, радња је смјештена у санаторијуму Бергхоф, покрај Давоса, у Швајцарској, у важној деценији која претходи Првом свјетском рату.
Санаторијум је слика болесне Европе, непосредно уочи предстојеће свјетске катаклизме. Болесници су типични представници грађанског друштва, атрофираног и равнодушног, спремни да расправљају о смислу живота, и заступају хуманистичке или реакционарне идеје, типичне за моралне изазове времена. Чаробни брег је метафора сукоба између живота и смрти, смисла и бесмисла, сврхе живота, поприште у коме се сучељавају слободан ум, дух рационализма и ауторитарни политички програми.
Томас Ман расправља о великим питањима епохе, не као писац који описује њене основне проблеме, већ мислилац који дубоко промишља и тумачи вријеме у коме се рађају неки од најмрачнијих политичких покрета. Нема сумње, скоро је немогуће разумјети Чаробни брег, а не узети у обзир Буденброкове, Смрт у Венецији или Јосифа и његову браћу, утолико што аутор увијек слиједи јединствену хуманистичку формулу, лајтмотив који се непрекидно понавља и чини његову књижевност јединственим мисаоним подухватом.
Замисао о писању романа, његово поријекло писац сам објашњава. Наиме, 1912. године његова супруга је патила од тегоба на плућима, и било је потребно да проведе шест мјесеци на великој надморској висини у Давосу у Швајцарској. Током маја и јуна Ман је отишао у посјету супрузи на неколико недеља, што је прилично вјерно описао у имагинарном доживљају свог јунака Ханса Касторпа. Пошто је добио прехладу, флеку на плућима, љекар му је предложио да остане шест мјесеци на лијечењу. Умјесто тога, Томас Ман је написао својти чудесну књигу Чаробни брег. У зачараном кругу сачињеном од изолованости и болести, близине смрти, пацијенти воде живот сасвим изван реалности, одвикнути од активног живљења. Раскошан комплекс идеја, учинио је да роман буде преведен на све европске језике, постигне успјех који сам писац објашњава у есеју Тхе Making of the Magic Mountain, написан на енглеском и објављеном у часопицу Атлантик 1953. године. Установе попут Бергхофа биле су типичне за капиталистичку економију. Онда је избио Први свјетски рат, и писац је обуставио рад на књизи, док је истовремено пролазио личну трансформацију, тако да је прве странице написао 1913, а роман завршио тек 12 година касније. У почетку еуфоричан према ратним дешавањима, Ман је 1918. године осјетио сву промашеност и узалудност насиља, онда када је рат био изгубљен, и он се осјетио потпуно изневјереним. Имао је одважности да у свим стваралачким периодима заступа сопствене идеје, али је и имао смионости да их мијења, провјеравајући њихову вриједност у конкретном животу. Већ у овом роману назире се крах Вајмарске републике, надолазећи нацизам, идеологија зла, намјера да се кроз болест спозна живот, дубље и свестраније, од апстрактног умовања филозофа.
Европа почетком двадесетог вијека, успавана и болесна, атрофија њених виталних сила се опажа на сваком кораку, у наизглед луксузном животу, музејима и галеријама, позоришту, равнодушности, усамљености, безнађу и меланхолији. Сав тај бљештави сјај не може да замагли свијест о разорном дејству и пасивност пред оним што неминовно долази. Тај пред-укус смрт, Томас Ман види у свему, различитим догађајима, личностима и њеним односима са другима; болест нагриза све поре њемачког друштва. Сва та галерија његових упечатљивих јунака пати од неизлечивих фрустрација и безнађа. Живот је постао у цјелини бесмислен, не неки његови изоловани дјелови. Тај недостатак сврхе, просвјетитељске вјере у разум – прогрес, моћ науке, сумња у религијске догмате шири се као вирус, зараза која обухвата и оне у Бергхофу, оне горе, више слојеве и оне у долини који само обнашају нормалност и поредак.
Томас Ман мајсторски осликава личну и друштвену драму прошлог вијека. У егзистенцијалном вакуму, његови јунаци развијају метафизичку стрепњу од пролазности, патолошки страх од умирања и распадања тијела што се покушава накратко зауставити вјештачким медикаментима (Чаробни брег, Књига прва). Сваки човјек је могући пацијент, или то може постати у сваком часу, болест је неминовност, извјеснија од смјене годишњих доба. У сваком часу болесници су посвећени мјерењу температуре, проводе вријеме на хладној тераси, увијени у ћебад од камиље длаке, свјесни да жива у топломеру никада не може да покаже нормалну вриједност. Тај свијет сав у грозници, опхрван тривијалним стварима, уживањем у обједима који су обилни и бесконачно трају, дугим шетњама, дружењима и флерту, задовољењу нагона, заправо је имитација живота, а не стварни живот.
Свеопшта стрепња огледа се и на личном и на друштвеном плану кроз латентно присутну психозу очекивања Великог рата. У разговору са Италијаном Лодовиком Сетембринијем и његовим идејним опонентом Леом Нафтом, Ханс Касторп, за чију се духовну радозналост надмећу његови саговорници, постављен је између двије опречне струје мишљења. С једне стране Сетембринијеве хуманистичке идеје о смислу умјетности у европској култури и њеном препороду, а с друге Нафта и његова мрачна слика будућности Европе, инспирисана Шопенхауеровом и Ничеовом снагом воље, чије је кретање без сврхе и циља. То клатно које се креће између два пола, вјере у хуманизам и тоталног безвјерја, Томас Ман је минуциозно биљежио, редајући поступно аргументе за противстављање гледишта књижевних ликова у којима се вјерно пресликава духовна ситуација времена. У политици и разумијевању њених процеса, европски интелектуалци налазе се у превирању, на прекретници двадесетог вијека, на којој ће се одлучивати о судбини Европе, између либералних идеја, индивидуализма и слободе и наступајућих тоталитарних идеологија које (у)носе начело колективизма и идеолошког фанатизма. Ту доминацију воље за моћ, оличену у политичким пројектима вијека, ничим ограничену, писац је добро опажао, разумијевајући њену опасну жеђ за потчињавањем народа, освајањем и насиљем над слободним мишљењем појединца.
Историја, филозофија и култура у дјелима проф. др Соње Томовић Шундић
С правом је постављао питање у Чаробном брегу о значењу умјетности да духовно култивише човјека, у тренуцима када се јасно назире захуктавање ратне машинерије која ће усмртити милионе људи.
Заточен у санаторијуму, метафори за боравак на изолованом мјесту, Чаробном брегу, човјек се (само)заварава у могућност излечења наше болесне цивилизације. Он води неку врсту vita contemplativa, умјесто vita activa. Повлачење из свијета је први знак да индивидуа постаје све пасивнија, а поставши само свједоком времена, одбила је свјесно да буде његовим стварним судиоником. Немоћ да се изађе из зачараног круга, постати неко, а не само тијело – предмет медицинских протокола, доводи до тога да човјек изгуби моћ дјелања у којој се може да слободно изражава своју стваралачку суштину. Заробљен у илузији живота заборавља на стварни, бачен у неком без – временом простору постао је отуђени странац, поклоник представе свијета, која више нема ничег заједничког са стварним догађајима или оним што чини суштину људског постојања.
Као тихи чаробњак перфекта писац нас постепено увлачи у необичну повијест живота једног обичног младог човјека, типичног представника изгубљене генерације. Тај свијет непосредно уочи Великог рата, фантастичан и налик на бајку, је мит о рајској насеобини на бријегу – узвишењу у који су смјештени јунаци приче. Ханс Касторп је усред љета из Хамбурга, свог родног града, у мјесту Давос кантону Граубинден, ишао у посјету на три недеље, несвјестан да живот неће моћи тако лако наставити, тачно тамо гдје га је морао напустити. У свијету екстремних појава, гдје пријетећи доминује умирање и ништавило, вријеме нема уобичајено значење. Релативност времена, гдје су три недеље као један дан, поигравање временским координатама је једна од кључних филозофских идеја романа, у којој се стичу пишчеви филозофски и метафизички свјетоназори.
Најприје, да закључимо, живот у Бегхофу мијења појмове о времену и простору, помјера границе, поставља нове перспективе тумачења свијета, носи моралне и политичке дилеме. Та заједница, постављена тако високо у планинском вијенцу, своје мртваце спушта боб – саоницама у долину, ту је доктор Беренс, изврсни оператор и асистент Кроковски који се бави сецирањем душа, гомила пацијената из различитих европских земаља која код главног јунака изазива хистерични смијех. Ханс Касторп се смејао тако да су му текле сузе испод руке којом је, нагнувши се, био покрио очи. У том интернационалном санаторијуму Бергхоф, трагично поприма највиши облик комичног, цинизам постаје једини прави одговор на бесмисленост смрти, смијех израз најдубљег гнушања и (веселе) немоћи да се ствари промијене. У соби у којој је непосредно прије његовог доласка умрла млада Американка од крволиптања, окађеној формалином, у истом кревету настањује се гост да настави тужну статистику умирања као изврсни материјал за неумитни закон урушавања живота.
У сваком случају живот нема вриједност, нити се може говорити о протоку времена. У вјечној садашњости, не постоји ништа што је брзо или лагано, календарско или часовничарско, нешто што би се могло означити термином будућност, јер недостаје одговор на кључно питање: Чему? Човек не живи само својим личним животом као јединка, већ, свјесно или несвјесно, и животом своје епохе и својих савременика. Општи дух резигнације који је захватио епоху, одражава се на личну егзистенцију, гашење свих циљева, намјера и наде која би могла послужити за неке узвишеније сврхе и морално благостање.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
То празно ћутање о личном и апсолутном смислу, паралише све напоре као што свједочи случај Ханса Касторпа, човјека који није ни геније ни глупан, типичан у осредњој касти њему сличних младића из добростојећих њемачких породица оног доба: Огромни густи облаци, бели и сиви, су притискивали планине, тамну смрекову шуму на падинама са стране. Манова слика спољашње стијешњености, огледало је унутрашњег стања јунака, његове тјескобе и очајања. Дефиле различитих ликова у роману, попут необичне Мексиканке коју сви зову Tout – les – deux, некултурних Руса из ниже класе, или оних који припадају руским вишим друговима, уштогљених енглеских госпођица, филозофски настројеног Сетембринија и језуите Нафте, риђокосе госпођице из Грчке, заносне мадам Шоша, Хермине Клефелд која звижди из пнеумоторакса из Удружења пола плућа, све те различите персоналности повезује чињеница да вријеме за њих не игра никакву улогу, свијест да боловати и умрети није ништа озбиљно, већ прије свега опскурно смијешно. Иза кулиса мртваци се одвозе у ковчезима, док на површини све изгледа забавно, од скупоцјене одјеће, дружења у трпезарији, привида живота, којим се забашурује мрачна стварност. Није зачудно што такво устројство изазива бескрајни смијех, тачније подсмијех, као духовиту реакцију на апсурд живљења, у коме су смрт и болест неизоставна извјесност.
Наставиће се…
Извор: Вијести
