Све вријеме до 20. вијека (укључујући и њега), Европа је изгледала као централни стожер свјетске историје. Затим је услиједио велики грађански рат на Западу, тридесетогодишњи рат нашег доба (1914-1945), гдје су се све велике европске силе – Британија, Француска, Њемачка, Италија, Русија – заједно са скоро свима осталима, бориле у неким од највећих битака у историји.
Резултат је био такав да су све највеће европске државе биле окрвављене. Сва европска царства су пала. Сви колонијални народи били су у великој мјери ослобођени и започели су велике миграције ка матичним земљама. А Европа је била подијељена на Запад, предвођен Сједињеним Државама, и совјетски блок, којим је доминирала Москва.
Ипак, чак и током тог четвородеценијског Хладног рата, Европа се сматрала главном наградом у тој бици.
Будућност припада Азији
У тренутку када се Хладни рат завршио тријумфом „слободног свијета“, Европска унија, створена по узору на Сједињене Државе, била је у успону, а готово све новоослобођене европске државе почеле су да се придружују НАТО савезу. Ипак, данас се осјећа да улога Европе у свјетској историји блиједи, да је амерички заокрет ка Кини и Индо-Пацифику историјски и трајан, и да прошлост припада Европи, а будућност Азији.
На крају крајева, Азија је дом најмногољуднијих држава на свијету, Кине и Индије; шест од девет свјетских нуклеарних сила; готово свим великим муслиманским државама: Индонезији, Индији, Пакистану, Бангладешу, Турској и Ирану, као и највећим свјетским економијама изван САД: Кини и Јапану.
А Европа?
Велика Британија је 2016. године гласала за излазак из ЕУ. Овог љета, Британци су се придружили Аустралијанцима и САД у АУКУС пакту који је поништио за Француску драгоцјени споразум о изградњи десетак подморница на дизел погон – и замијенио их британским и америчким нуклеарним подморницама.
Париз је ово схватио као „издају“, као „нож у леђа“ од стране савезника које је генерал Шарл де Гол омаловажавао називајући их „Англосаксонци“. Ипак, формирање АУКУС-а несумњиво је представљало јасну поруку где Аустралијанци виде своју будућност – не поред Француске, већ поред САД.
Ипак, ово је био најгори амерички напад на нашег француског савезника још откако је предсједник Двајт Ајзенхауер наредио Британцима и Французима да напусте Суец. Али Ајк је 1956. имао изговор да није био упозорен на британско-француску инвазију на Египат и да су наши партнери у НАТО-у поступили без његовог знања или пристанка.
У знак протеста због третмана Француске у споразуму о подморницама, предсједник Емануел Макрон опозвао је свог амбасадора у САД, што никада није учињено откако је Француска признала америчке колоније и прискочила им у помоћ током нашег рата за независност.
Штавише, споразум о подморницама довео је до отказивања велике забаве у француској амбасади у Вашингтону поводом прославе 240. годишњице Битке у заливу Чесапик. То је била пресудна британско-француска поморска битка у заливу Чесапик 1781. године, у којој је побиједила француска флота, што је омогућило да се војсци генерала Џорџа Вашингтона обезбиједи покриће док је окруживала, гранатирала и на крају приморала на предају војску генерала лорда Корнвалиса у Јорктауну.
Растакање Европе
Док се Британци налазе изван ЕУ, а Французи отуђени од својих савезника у НАТО, Њемачка је у недјељу одржала изборе на којима је, по први пут у својој историји, Хришћанско-демократска унија Конрада Аденауера, Хелмута Кола и Ангеле Меркел сведена на четвртину гласова националног бирачког тијела.
Нови лидер Њемачке, након вишемјесечних преговора који слиједе, могао би бити лидер социјалдемократа, у коалицији са Зеленима. Али, чак ни таква влада можда неће бити састављена до Божића. Ниједан од потенцијалних канцелара из редова Хришћанско-демократске уније или Социјалдемократске партије нема углед Меркелове, која је у протеклих деценију и по била лидер Њемачке, али и де факто лидер Европе.
А погледајте садашње стање у НАТО-у, који се некада славио као најуспјешнији савез у историји јер је током читавог трајања Хладног рата успио да одврати све совјетске планове о инвазији на дио Европе који је припадао Алијанси. Године 2001. позивајући се на члан пет који каже да је напад на једну чланицу напад на све, НАТО се придружио Американцима у нападу на Авганистан чији је циљ био обрачун са починиоцима напада од 11. септембра.
Овог августа, 20 година касније, сви наши савезници у НАТО повукли су се када се авганистанска војска распала и нестала, а авганистански режим доживио колапс. Наши савезници из НАТО су тако учествовали у срамоти америчког повлачења и пораза. Не само да се центар политичке гравитације помјера из Европе ка Азији, већ и европско јединство изгледа као ствар прошлости.
Откако је Британија напустила ЕУ, Шкотска разматра одвајање од Енглеске. Каталонија и даље размишља о отцјепљењу од Шпаније. Сардинија разматра отцјепљење од Италије. Пољска и Мађарска се сукобљавају са ЕУ у погледу унутрашњих политичких реформи које су наводно у супротности са захтјевима бирократа у Бриселу.
Што се тиче земаља чланица НАТО-а на југу ЕУ, Шпаније, Италије и Грчке, њихова главна брига није инвазија Русије него текућа инвазија са простора читавог Медитерана, из Африке и са Блиског истока.
Превео са buchanan.org: Радомир Јовановић
Извор: Нови Стандард
