Пише: Сара Новаков
„Блокадна кухарица“, односно приручник из Хрватске од 70-ак страна који ће, према речима председнице Скупштине Србије Ане Брнабић, разјаснити у потпуности све што се тренутно догађа у Србији, постао је важно место у политичком животу, јер се помиње у контексту организовања студентских протеста, али и политичких односа Београда и Загреба.
Након што је председник Србије Александар Вучић средином децембра, како тврди, испунио захтеве студентима, на шта су они одговорили наставком блокада уз тврдње да до тога није дошло и да он за то није надлежан, Брнабић је на свом налогу на Иксу написала како није читала „Блокадну кухарицу“, те да не зна шта је следећи корак “кад вам неко испуни захтеве?“.
Тада је почела да се шири прича о „кухарици“ из Хрватске и српским студентима који сада испробавају њене “рецепте” на домаћем терену, а са једним другим циљем – “насилне смене власти у Србији”, како истиче Ана Брнабић.
“Ја молим људе у Србији да се пробуде. Како су почели ови протести и блокаде? ’Блокадна кухарица’, тако су почели протести студената. Хрватском књигом, за коју су многи тада причали да се на основу ње спроводе блокаде факултета у Србији, пошто ово што ми гледамо у Србији никакве везе нема са нашим законима и студентским парламентима. Пленуми постоје у Хрватској, ево их у ’Блокадној кухарици’, а данас се студенти у Србији организују у пленуме. Једна тачка у садржају гласи – тло је плодно, шта даље? Ви читате ‘Блокадну кухарицу’ и потпуно разумете шта се дешава на нашим факултетима. То је окупљање на Славији које никакве везе са студентима нема, већ је потпуно политичко окупљање које само за циљ има рушење Александра Вучића. Дакле, од ’Блокадне кухарице’ дошли смо до смене Александра Вучића, а истовремено се то поклапа са стратешким циљем Хрватске“, навела је председница Скупштине Србије приликом једног гостовања.
Говорећи о томе откуд „Блокадна кухарица“ у политичком животу Србије, Брнабић каже да је „на менију обојена револуција“.
„Ми у Србији имамо законе и институције које функционишу, студентски парламент који је једино репрезентативно тело које може да одлучује, демократски. Пошто немају већину у студентском парламенту, они по рецепту из „Блокадне кухарице“, направе устрој студентске контроле над факултетом, пленум. Одатле пленум, то код нас не постоји, то је рецепт из „Блокадне кухарице“. Имате радне групе и секције, редаре, програмске секције, функционисање факултета за време студентске контроле… Све оно што чујемо у последњих неколико недеља. „Тло је плодно, шта даље“, то је надстрешница, оно што се десило у мају 2023. године, то је литијум, то нема везе са темом или трагедијом. То је само разлог, а шта даље. То је разлог, алиби, шта ћемо да урадимо сада јер тло је плодно“, објаснила је Ана Брнабић.
Она је рекла и да је „Блокадна кухарица“ ушла и у средње и основне школе“. Брнабић у том контексту помиње и хрватске председничке изборе и каже да смо у току кампање „први пут сасвим отворено чули“ како је „стратешки интерес Хрватске да Александар Вучић не буде на челу Србије“.
Кратак приручник за студентске блокаде
Шта је „Блокадна кухарица“ и на основу чега се то студенти у Србији организују протеклих недеља, макар судећи према мишљењу Брнабић. У питању је књижица коју је крајем 2009. године издао Центар за анархистичке студије у Загребу. С друге стране, аутори су остали непознати, будући да су је колективно потписали студенти Филозофског факултета у Загребу.
Водич који има 72 стране и који је комплетно доступан на интернету у пдф формату, написан је са циљем да се детаљно опише како је факултет функционисао током пролећа исте године, када је био под блокадом, односно “студентским преузимањем контроле над факултетом” током 35 дана, са захтевом за бесплатним образовањем на свим нивоима студија.
Како се на почетку књиге наводи, постојала су три главна органа студентске контроле над факултетом – пленум, радне групе и редари. И мада „пленумски модел одлучивања“ користе и српски студенти, он није производ вршњака из Хрватске, нити има какву негативну конотацију.
Термин пленум има порекло у латинској речи „пленус“, што значи окупљени, и превасходно је почео да се користи у академским круговима. У овом контексту, представља извесни скуп „заинтересованих студената“, где свако има право да говори и једнако право гласа, због чега се и одлуке доносе већином гласова.
У вези са осталим смерницама, напомиње се да чланови колектива треба да буду анонимни, тачније да је најбитнија одлика медијске стратегије деперсонализација – да нема професионалних гласноговорника и излажења у медије са појединачним именима у име пленума.
Ипак, ово није први пут да се слични принципи блокаде користе у Србији, нити су потекли из неке земље региона као што би то била у овом случају Хрватска.
Класић: Таква искуства круже и увек су слична
Како за НИН објашњава хрватски историчар и професор Филозофског факултета у Загребу Хрвоје Класић, „Блокадна кухарица“ није никаква посебна тајна, нити какав приручник осмишљен у Загребу, а да га нико други није користио.
“Сећам се да су студенти у Београду и у Загребу 1968. године такође користили искуства како организовати предавања – тзв. сит-ин, теацх-ин, ко треба да буде на вратима, како долазити до хране – и све то узимали од искустава студената у Немачкој, у САД или Француској. Дакле, није то никаква посебна измишљотина хрватских студента која се сада користи, већ као било какав приручник о некој радњи. Није то усмерено посебно према Хрватској, нити се може применити само у Србији, али оно што су студенти показали јесте једна међугенерацијска слога, солидарност и наравно да ће им, с обзиром на блискост и језичку и на неки начин регионалну, онда можда најближа бити управо искуства колега из Загреба“, наводи Класић.
Он додаје да је чињеница да таква искуства круже и да су суштински увек слична.
„Све ово што данас раде студенти у Београду је врло слично ономе што се радило у Загребу 2009, али и оно што се радило у Београду 1968. године, само што су загребачки студенти направили фору и издали једну књижицу. Ево, од 2009. до данас, ова ‘кухарица’ у Хрватској студентима више није била потребна. Још увек је нису поновно отворили, али ми је драго да јесу студенти у Београду, као што ће ме бити драго да је отворе било који студенти било где у свету који ће се побунити за своја права“, каже саговорник НИН-а.
Класић објашњава да није у питању никакав производ хрватских студената и да се у том контексту може слично догодити са било каквим другим штрајком.
„То је као кад организујете раднички штрајк, па сад неко може рећи да су немачки или француски радници или синдикати направили водич како га организовати. Сад, ако ће радници у Раковици или било где у Хрватској, организовати штрајк који ће слично изгледати, да ли то значи да је то увезено и да штрајка не би било без утицаја из Немачке или из Француске? Наравно да не. Као и све друго, у таквим активностима ради се о врло сличним стварима. То је нешто што је интернационална борба, као и борба за права жена. Параде поноса нису измишљене ни у Београду, ни у Загребу. То што изгледају слично као и у САД или у Рио де Жанеиру, Сиднеју, не значи да су тамо центри моћи који онда утичу на ЛГБТ особе у Србији или Хрватској да на исти начин поступају“, истиче он.
Према његовом мишљењу, народ који излази на Славију, који је долазио на Теразије, пред Скупштину – жели другачију Србију, и ту лежи разлика између ондашњих студентских протеста у Хрватској и садашњих у Србији.
“Кад се вратимо у 2009. годину, повод је био један – вест да ће се плаћати студирање. Студенти су се против тога побунили и када је захтев склоњен са дневног реда, и студенти су се повукли. Студенти у Србији, али и сви они који им дају подршку, у ствари не верују у систем у целини и сматрају да су потребне радикалне промене. Зато не видим никакве повезнице, осим тога што су млади људи увек склонији бунту, изражавању својих ставова бескомпромисно. То је и оно што мислим да у овом тренутку мучи режим Александра Вучића, јер они немају политичку агенду – не траже никакво запослење, нису су поткупљиви и оно што је мени најдраже у целој причи, што су напокон престали да нормализују ненормално – да председник Србије делује апсолутно ван свог Устава, Устава Републике Србије. Тако да ја не бих повезивао било како Хрватску и Србију, ни хрватске ни српске студенте, осим те генерацијске солидарности која је присутна када су у питању студенти и у БиХ и у Македонији, али вероватно и у Француској и Немачкој или било где другде”, закључује Класић за НИН.
„Лакше је када имате непријатеља који има име и презиме”
Поставља се питање због чега онда представници власти инсистирају на томе да су српски студенти у извесном смислу „заведени“ шаблоном хрватске „кухарице“.
“Оно што ових дана чујем у Србији је готово идентично ономе што се могло чути, на пример у комунистичкој Југославији 1968. године. То је била пре свега једна збуњеност, зато што се радило о младим људима, а онда, с обзиром да се морао наћи некакав непријатељ, онда су то били Кинези, Албанци, или некаква емиграција. Углавном су то били страни плаћеници, јер, зашто би побогу ико нормалан критиковао комунизам тадашње Југославије, односно зашто би побогу ико критиковао режим Александра Вучића и Ане Брнабић? Дакле, начин је увек исти – једноставно треба оцрнити противника или непријатеља, а тако онда долазимо и до ових изјава. Јер је увек лакше када имате некаквог непријатеља који има име и презиме, а студенти то немају. Они су грађани Србије. Млади људи нису чланови странке и то је проблем, пошто тада немате адресу“, истиче он.
Класић такође наглашава да су студенти увек глобално били врло отворени према свету.
„Они су интернационалисти и то националистички ум – српски, хрватски или било који други – никад неће схватити. Студенти подржавају једни друге. Интерна солидарност је нешто што је иманентно управо младим људима и то се видело рецимо 1968. године када су прво кренули протести у Београду, па су хрватски студенти подржали, али су пре тога београдски студенти подржали француске и немачке, као и пољске студенте. То је као што данас млади људи у Хрватској подржавају своје вршњаке у Србији, али вероватно већина не би ни знала набројати тренутно три странке у Србији, нити знају набројати једног политичара, а нити их у принципу брига. Вероватно не знају ни у Хрватској више. То је нешто што је једноставно генерацијска солидарност и жеља да се мења свет, а што очито ови скучени умови неће никад моћи да схвате“, каже он.
Извор: НИН
