Razgovarala: Teodora Škobo
Od filmova Dušana Makavejeva, Živka Nikolića i Aleksandra Petrovića, u kojima je postala jedno od prepoznatljivih lica jugoslovenskog filma, do televizijskih uloga Siniše Pavića, preko kojih su je upoznali milioni gledalaca, Eva Ras je tokom više od šest decenija menjala lica pred kamerom, ali ne i odnos prema glumi. Igrala je kod reditelja koje danas naziva genijalcima, a za sebe kaže da nikada nije imala njihovu brzinu i da joj je Bog dao „tek toliko talenta da može da se nadoveže na njihovu genijalnost“. O počecima, velikim filmovima, pozorištu koje nikada nije volela, životu sa Radomirom Stevićem Rasom, televiziji koja joj je donela novu vrstu popularnosti i novom filmu Lordana Zafranovića, Eva Ras govori za NIN.
Lordan je genije i ovaj film je snimao na totalno moderan način. On je samo tri godine mlađi od mene. Ovo novo vreme mi stari shvatamo bolje nego mladi. On je, za razliku od staromodne režije, gde reditelj prilazi glumcima i razgovara, imao asistente, a on je bio u prikolici sa šest ekrana, gde je već montirao film koji još nije ni snimljen. To je ipak film koji je on snimao četrdeset godina, kako kaže, kako je želeo da ga snima. Ja sam radila stvarno sa veličinama, ali tako ležerno biti genijalan, kako je Lordan Zafranović, to nisam videla. Oboje smo stari, a oboje smo bili jaki tokom snimanja filma, možda i jači nego kad smo imali 20 godina. On je svaki dan bio na snimanju po 14 sati. Lordan je ovaj film hteo da snimi još osamdesetih godina i zbog toga krivim komuniste, jer nikada nećemo saznati šta bi mladi Lordan uradio da je film snimio tada. Tokom snimanja sam gledala i najmanje uloge, a nije bilo nijedne koju on nije umeo da ispriča sa takvim nadahnućem. Kada me je pozvao da učestvujem, odmah sam rekla da. Uvek kažem da mi je svaka uloga važna, ali mi je nekako najvažnija ona koju poslednju snimim. Mislim da će ova to i ostati.
Prvo ste želeli da budete slikarka. Kako ste završili na glumi?
Nisam prošla prijemni na likovnoj akademiji. Čim sam pala na likovnoj, shvatila sam da su visoke škole izmišljene da se mladi ljudi osamostale i odvoje od roditelja. Odmah sam kopala po glavi šta još umem, da se ne vratim kući, nego da ostanem ovde. Setila sam se da me je razred uvek slušao sa najvećom pažnjom kada bi me profesori izabrali da deklamujem. Otišla sam na Pozorišnu akademiju, koja je bila sto metara od Likovne, i još su mogli da se predaju dokumenti. Recitovala sam i na latinskom i na mađarskom. Tri sata sam polagala prijemni, a ljudi padnu za minut. Toliko sam polagala zato što je Mata Milošević bio šef komisije. Kada je pročitao da sam završila mađarsku gimnaziju, odmah me je pitao mogu li nešto da recitujem na mađarskom. A pošto je on bio siva eminencija, drugi profesori u komisiji nisu smeli da kažu: „Profesore, ovaj prijemni će se odužiti.“ Tako sam tri sata polagala. Kada je rekao: „Možete da izađete“, ja više ništa nisam ni znala. Primili su me na Akademiju i došla sam u Beograd.
A onda se ispostavilo da će vaš život u Beogradu biti prilično komplikovan?
Ispostavilo se da sam ogroman problem. Nisam imala nikoga u Beogradu, majka mi je bila tetkica u školi, nisam imala para. Onda je Akademija izdejstvovala da mi Jugoslovensko dramsko pozorište da stipendiju. Svaki dan bih posle predavanja imala i časove srpskog jezika, jer ga nisam govorila. I ja sam tu stipendiju na kraju prokockala. Igrala sam u tri predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta, baš pred diplomu. Na jednu od njih nisam došla jer sam otišla u posetu mami, a autobus nije stigao na vreme, pa sam zakasnila na predstavu. Rekli su mi: „Ne treba da vraćate stipendiju, ali nećemo vas više angažovati.“ A ja sam tada pevala od radosti. Jer ja i nisam želela da budem u tom pozorištu. To pozorište je od mene tražilo nešto prevaziđeno. A ja to nisam volela.
Od početka ste, dakle, više gledali prema filmu?
Ja sam, čim sam primljena na Akademiju, gledala kako da dođem do filma. I došla sam već na prvom semestru. Snimala sam film sa Leksom Barkerom, koji je bio Tarzan, filmove po delima Karla Maja, a reditelj je bio Robert Oldrič, dvostruki dobitnik Oskara. Na Akademiji je bilo zabranjeno da na prvoj godini igrate. Mislila sam, ako saznaju, izbaciće me. I nikome nisam pričala da igram. Bila sam na trećoj godini kada su saznali da igram u tim filmovima i nisu me izbacili. Ponekad ne morate da lažete. Dovoljno je da ne kažete. Da ćutite. Samo ste ćutali – to nije laž. A ja sam znala da pripadam ispred kamere.
Vaš prvi veliki uspeh ovde bio je „Zemljaci“, ali pre toga ste igrali i u filmu „Ne diraj u sreću“. Kako pamtite taj početak?
Milo Đukanović me je otkrio. Rekao je: „Bićete velika zvezda.“ Meni je jako imponovalo što mi govori „vi“, jer sam bila kao mala i sitna. Iako nisam bila lepotica, on je rekao: „Bićete velika glumica.“ Napajala sam se time što mi je Milo Đukanović rekao. Jer je Irina Kolesar igrala glavnu ulogu, uz Cicu Perovića, koji je u pozorištu bio za mene bog od glumca, i onda me on uvrsti među dve velike zvezde. Kad god su me šikanirali, kad god na kastingu nisam dobila ulogu, ja sam se samo setila Mila Đukanovića, koji je pušio lulu, imao kratku počešljanu bradu i bio kao sa nekih slika, kao neki veliki sudija. On je rekao da ću ja biti – i ja sam bila.
Sa Makavejevim ste snimili „Čovek nije tica“. Kako je izgledala ta saradnja?
Kada sam snimala „Čovek nije tica“, tada sam izgubila prvu bebu, u petom mesecu trudnoće. I morala sam da idem u Bor na snimanje. To pričam zato što ljudi pojma nemaju kakvo je gluma zanimanje. To je jako surovo zanimanje. Makavejev je imao sve termine ugovorene i nema veze što sam ja pet dana pre toga izgubila trudnoću. Ja sam morala da dođem na snimanje. A kad dođete na snimanje, niko više ne pamti da ste bolesni. Ali znala sam da moram. To je sada drugačije, ali jednostavno tada mi je prva misao bila – ti ovo moraš.
Kako je izgledala saradnja sa Makavejevim?
Makavejev je bio genijalan reditelj. Kada smo kasnije snimali „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, Makavejev je pozvao mog supruga Rasa. Važila sam za mlado i neodgovorno stvorenje, a Mak je pitao može li on da me obuzda i da izguram glavnu ulogu za 17 dana snimanja, jer je bio niskobudžetni film. Ras je rekao da neće da se meša. Onda je tek Mak mene zvao. A mene nikad nisu shvatali ozbiljno. Stalno sam nailazila na te neverice – da ne mogu sama, da mora da postoji neko iza mene. Mak je više voleo Acu Kostića, ginekologa koji učestvuje u filmu. Njega je nagovarao da priča o tome kako kokoška snese jaje. To mu je bilo mnogo zanimljivije od gole scene. Tu scenu smo snimali pet dana. I tu se vidi koliko je bio genijalan reditelj. Ja sam ležala potrbuške na krevetu, a Makavejev je zamislio da mi u kadar uskoči mačka i da lepo sarađuje sa mnom. On je ležao ispod kreveta i mamio ih, dok su rekviziteri po Beogradu hvatali crne mačke. Zato je mačka u filmu crna – svaka crna mačka može da prođe kao ista. A zapravo nijedna nije bila u dva kadra. Svaki put je dolazila druga. Četiri dana su nam dovodili mačke. One dignu rep, obeleže teren, počnu da frkću na nas i neće ni Makovu viršlu da pomirišu. Aleksandar Petković, snimatelj, sve vreme stoji na dvokrakim merdevinama sa kamerom, svetlo namešteno, svi spremni – samo mačke nisu. I tako četiri dana. A petog dana, valjda nas je Bog video s neba i rekao: „Ove budale će izgubiti ceo budžet za film.“ I poslao nam je mačku. Mak je bio genijalan i kada sam pogledala taj film, sve sam mu oprostila. Sve svađe, sva neslaganja tokom snimanja. Jer kad ste sa genijalnim ljudima, neka ljubav se u vama probudi. Bila sam spremna da umrem za Makavejeva.
Da li mislite da je „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ uticao na to kako su vas ljudi tada videli?
Ne mislim. Imala sam već 27 godina tada. Postala sam poznata, ali nisam imala struju iza sebe. Imala sam mala primanja i živela u garsonjeri. Tada sam shvatila da nisam svetska zvezda. Džabe meni posvećuju naslovne stranice strani mediji kad kod kuće toga nije bilo. Na primer, ovde su organizovali premijeru dok smo svi bili u Kanu, koja je doživela fijasko, samo da bi nas ponizili. Makavejev je bio pametan, pa smo imali novu premijeru koja je potom prošla genijalno. Komunisti su nas mrzeli i mnoge svoje uspehe nismo ni znali. Naš film je bio jedini domaći film koji je tada bio u redovnoj svetskoj bioskopskoj mreži, u više od 20.000 bioskopa širom zemlje.
Susret sa Titom takođe je ostao deo priče. Kako je izgledao taj susret?
Tito me je zvao da odem na večeru sa njim. Kada sam direktora “Avala filma” pitala ko još ide, rekao je: „Ideš samo ti.“ Ja sam im tada rekla da neću da idem. Ja sam tu kao glumica, a ne žena. Nisam otišla. U Puli su me prezreli, pa sam autobusom krenula na aerodrom. Tamo sam srela Angela Miladinova i ispričala mu da nisam htela da idem na Brione, da su me precrtali kao glumicu i da idem za Beograd. Angel mi je rekao: „Nema veće uvrede nego što se vi niste pojavili“. Šta god su mu oni tamo slatkorečivo pričali, to nije bilo važno. Tito je bio uvređen. On je tada gledao šta mi snimamo. U „Ljubavnom slučaju“ postoji ona scena u kojoj sanitarni inspektor spaljuje pacove ispred zgrade Centralnog komiteta. Tito je to video i pitao: „Šta oni to rade?“ Bili smo mladi ljudi koji su se borili protiv njega, a on je bio ljut na sve nas.
Kako ste upoznali svog pokojnog supruga Radomira Stevića Rasa?
Posle diplomske predstave nismo imali s kim da odemo na večeru. Niko od direktora pozorišta nas nije izabrao, što je tada bilo sasvim uobičajeno. Otišli smo sami u restoran i tamo smo sreli Rasa. Tako sam ga upoznala. Kada me je prvi put video, rekao mi je: „Ti si Eva, a bićeš Eva Ras.“ Ja sam tada pomislila: „Ovaj čovek nije normalan.“ A onda smo se, svega pet dana kasnije, venčali. Rekla sam mu: „Ne bih se udala za tebe da nisi poznati umetnik.“ A on mi je odgovorio: „Nije važno, bitno je da sada hoćeš“. Ja sam ga obožavala, svi glumci su ga voleli. On je bio jedini upravnik pozorišta koji je svaku predstavu gledao zajedno sa publikom. Posle predstave bi nam prišao i govorio šta je bilo dobro, šta nije, šta ga je zadivilo. Mi smo, zapravo, igrali za njega, da njega zadivimo. Ja pozorište nikada nisam volela, osim kada sam igrala kod njega.
Kako je izgledalo vaše prvo samostalno pozorište u Jugoslaviji?
Mi smo bili politički teatar, a naš komad „Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi“ igrala je cela Evropa, pa i Zagreb. Komad su sredinom šezdesetih napisali Manjo Vukotić i Jovan Kesar, koji su kao novinari „Večernjih novosti“ pratili partijsko zasedanje povodom raspada Auto-kuće „Voždovac“ u Beogradu. Petar Kralj igrao je Simu Ječmenicu, koji je bio tuberkulozni bravar, a ja sam glumila promiskuitetnu sekretaricu. Igrali smo je tri godine i uvek je bilo krcato. A Ras je bio direktor kojem ni to nije bilo dovoljno. Pošto je sve uvek bilo rasprodato, jedne večeri iznajmio je Pozorište na Terazijama, ali sa početkom u jedan sat posle ponoći. I tada je bilo krcato, iako noću nije bilo prevoza. Cela Jugoslavija je dolazila da gleda našu predstavu, koja je bila direktno protiv Tita. Predstavu je prenosila i italijanska televizija. Imala je fantastičnu ideju, a mi smo je igrali u Molijerovim kostimima. Publika je predstavu videla na svoj način, a od usmene reklame nema bolje reklame. Za taj komad je zanimljivo kakva je bila politika prema kulturi tada. Nama su javili da je Petar Kralj dobio nagradu. Posle nekoliko sati su ponovo pozvali i rekli da nije dobio nagradu za najbolju ulogu, jer je drugi glumac imao udes, pa su nagradu predodelili njemu.
Kako danas gledate na glumu i izbor uloga?
Otkad sam ostarila, nemam nikakav kriterijum. Ko god me zove, ja prihvatam. Jer uloga će biti onoliko dobra koliko ja umem da je napravim. Nekada ti nije dan, pa ni sa najboljim rediteljem nećete odglumiti kako treba. Imam tu sreću da i pored svojih godina i bolesti i dalje mogu da snimam.
Da li se nešto promeni u vama kad danas stanete pred kameru?
Kako god ste talentovani, ima dana kad niste. To ne može svaki dan. I kad god dobijem ulogu, ja se uvek molim: „Daj mi samo makar malo da budem dobra.“ Nekada snimate film i uspete da ga uradite, a ne napravite ulogu. Jer to zavisi i od toga odakle vas kamera snima, kada vas snima… A desi se onda da Italijani dođu i snimaju pet dana u Beogradu, a vi dobijete ulogu sa njihovom velikom zvezdom i pršti talenat iz vas, a ja italijanski ne znam. Ipak, nije važno samo šta govorite, nego kako govorite. Sve može da se nauči. Ako ste rođena glumica, vi ćete uraditi glumački zadatak, a ne jezik.
Radili ste sa velikim rediteljima koje nazivate genijima. Da li ste ikada uspeli da shvatite odakle dolazi njihova genijalnost?
Ja još ni sad ne mogu da prokljuvim kako neko dolazi do svoje genijalnosti. Makavejev, Živko, Saša Petrović, Zafranović… Radila sam sa genijalnim ljudima, sa ljudima koji su menjali svet. Ja ne mislim da sam dorasla tim ljudima. To mi je Bog dao da radim sa njima i dao mi je taman toliko talenta da se nadovežem na njih. Ali ja nisam genijalna. A kada umrem, volela bih da se zna da nisam bila. Znate zašto? Ja nemam tu brzinu koju su oni imali. Na primer, u prvom dugometražnom filmu Živka Nikolića iz 1977. godine, „Beštije“, dodelio mi je ulogu potpuno drugačiju od svih koje sam do tada igrala. Posle „Ljubavnog slučaja“ postala sam jedan od erotskih simbola jugoslovenskog filma, a Živko me je pretvorio u grotesknu figuru, na granici između muškarca i žene. Bio je genije. Sećam se da me je pozvao i rekao: „Ja znam da si ti sada lepotica, ali neka ljudi, pre nego što ostariš i izgubiš sjaj mladosti i lepote, vide da si ti karakterna glumica“. Živko Nikolić bi, kada ja uradim nešto, odmah zaustavio snimanje i rekao: „To ne zaboravi.“ Onda bi promenio dioptriju kamere i rekao: „Snimite Evu kako je uradila ono.“ Ja sam samo pomagala da njihovo genijalno izađe na videlo. Ras je uvek govorio da ja imam instinkt, da sam korisna u svakoj ekipi. Jer i kad ništa ne kažem, vidi se da li treba ići u tom pravcu ili ne, da mi se u očima vide reakcije.
Rekli ste da više volite film i televiziju nego pozorište. Šta vam je televizija donela?
Ja volim i film i televiziju. Pozorište nikad nisam. Televizija je jedna ogromna komunikacija sa ogromnim brojem gledalaca. Tu se kao glumac obraćate naciji. Vi ste nacionalni glumac. To mi je rekao Siniša Pavić. Kada je moja pokojna ćerka sahranjena, Siniša je došao kod mene kući i pitao me da li mogu da radim. On je svojim ulogama već napravio od glumaca zvezde, a meni je rekao: „Ti si već zvezda, ali od tebe bih hteo da napravim narodnu glumicu.“ To što si ti u visokoj kulturi, to ljudi u malim mestima ne znaju. Ako se pojaviš u seriji, u dirljivoj ulozi koja se svačijoj duši obraća, ti ćeš od velike zvezde postati nacionalni umetnik. Mene i dan-danas pitaju gde je i šta radi pas Sima i mislim da je to prava lepota televizije.
Kako je vaše odrastanje uticalo na vaš životni put?
Zahvalna sam mami za sve što sam postigla. Ona je četvoro dece podizala posle Drugog svetskog rata, kada su i bogati bili siromašni. Nije bilo hrane, nije bilo ogreva. Moja majka je uspela da nas prehrani. Otuđila se tada od nas, jer četvoro dece gladne nahraniti nije bilo lako, ali je iz te njene otuđenosti ostala jedna rečenica koju je govorila kad god bismo je pitali šta da radimo: „To je tvoj život, ti moraš da odlučiš.“ I tako sam upisala i fakultet. Oni iz novina su mislili da sam slikarka, jer sam kod kuće svaki dan slikala. A ja sam smatrala da je to moja stvar i sama sam odlučila da budem glumica. I nikada se, do dana današnjeg, nisam pokajala. Ovo je moj poziv i radiću ga do kraja. Ja sam, valjda, ta budala koja i posle 67 godina rada i dalje voli svoj posao. I ne znam šta bih drugo radila.
Izvor: NIN
