Децембарски самит у Тирани лидера ЕУ са државницима из „Западног Балкана“ показао је жалосни континуитет европске политике према региону: пуно лепих речи, мало конкретних потеза, а пуноправно чланство у ЕУ држава у региону изгледа све даље и даље.
Европски лидери су почели да показују интересовање за регион још од „историјског“ самита у Солуну 2003. године, када је први пут „обећана“ европска перспектива региона. После скоро две деценије резултат је више него бедан – у ЕУ је примљена само Хрватска (пре Солуна је већ била донета одлука о пријему нових чланица из Источне Европе).
Процес придруживања региона развлачи се више од 19 година, а да ниједна држава нема конкретно обећање за пријем у ЕУ (ма колико се поједине државе трудиле). У перспективу пуноправног чланства верују (бар вербално) још само активисти низа невладиних организација које се финансирају из буџета ЕУ или из других западних извора.
Тужну перспективу процеса придруживања региона ЕУ до краја је оголио тврд став Немачке (и не само ње) да проширење ЕУ неће бити могуће све док се не укине право вета држава ЕУ за доношење читавог низа одлука. То подразумева да се измене уговори на основу којих је основана ЕУ, што је замашан посао и у идеалним околностима. Притом, велико је питање да ли ће поједине земље уопште прихватити такву редукцију права одлучивања, па слободно можемо закључити да у наредној деценији неће бити нових чланова Уније.
То потврђује и „шамар“ који су европски лидери опалили двема сопственим чланицама, Румунији и Бугарској, које су (још једном) остављене изван „шенгена“, иако су то препоручили и у Европској комисији и Европском парламенту. Питање је и да ли би Хрватска била пуштена у „шенген“, да многи европски туристи нису принуђени да лети сатима чекају како би прешли граничну контролу путујући до далматинске обале.
Уместо испразних самита и јефтиних гестова, као што су давање „статуса кандидата“ или „отварање преговора-кластера“, ЕУ би морала да повуче неколико конкретних потеза, како би задржала и оно мало кредибилитета што јој је преостало после толиког развлачења. Бивши чешки премијер Бабиш је предложио да ЕУ цео регион интегрише у шенгенски простор, јер услед географије ионако нико не може да крочи у регион ако претходно не прође кроз бар једну чланицу ЕУ.
Усаглашавањем визне политике лако би се решио и проблем путника који долазе авионима на локалне аеродроме. Такав гест не би ЕУ ништа коштао, напротив, смањио би трошкове граничних служби и омогућио већу профитабилност компанија и из ЕУ и из региона због брже циркулације путника и робе. Поред тога, сви становници региона би се осећали као пуноправни Европљани, а не као другоразредни становници континента.
Од тога једноставно неће бити ништа, бар у догледно време; нити у Бриселу нити у европским престоницама нема нимало добре воље за регион. Симболични гестови као што је локација самита (Тирана) и смањивање трошкова (чак не и укидање) роминга само показују лицемерје Уније према региону, после толико година чекања „европске перспективе“.
У Тирани ЕУ је пропустила још једну прилику да нешто конкретно учини како би повратила већ потпуно истрошени кредибилитет. Тужна је истина да се протеком времена балканске државице све више удаљавају од Уније, иако на папиру бележе „приближавање“ отварањем кластера. Таква политика ће се кад-тад Европљанима обити о главу, само да не буде (пре)касно кад то схвате.
Извор: Богдан Петровић/novaekonomija.rs
