Дугогодишњи музички уредник РТВ Војводине и аутор бројних књига о гајдама, труби, фрули, хармоници и гуслама
Ако нетко напише тридесет и једну књигу с подручја етномузикологије и о темама шире културне баштине, то је заиста ријеткост. Ако се при томе ради о истраживању музичке традиције и народног стваралаштва које прије практички нитко није обрађивао, онда се заиста ради о некој врсти подвига. Ријеч је, наиме, о Дејану Томићу, музичком педагогу и дугогодишњем музичком уреднику Радио-телевизије Војводине, који се деценијама систематски бави откривањем и скупљањем расутог музичког и литерарног народног блага, како у Војводини тако и у Србији и на ширем балканском подручју. Тако су настале књиге о гајдама, труби, фрули, хармоници и гуслама, као укоријењеним традицијским инструментима, али и о старој народној лирици у Србији, која је била инспирација и многим европским писцима и композиторима. С Дејаном Томићем разговарамо о његовим дугогодишњим истраживачким напорима и о више него значајном културном благу, које је у његовим књигама по први пута угледало свјетло дана.
Господине Томић, како изгледа ваш истраживачки рад из дана у дан?
Често долазим у архив Матице српске у Новом Саду, затим у друге библиотеке или истражујем на терену и радим сваки дан. Формално не припадам музиколошким академским круговима: ја сам слободни истраживач који то знање претаче у књиге. По мом мишљењу, те књиге су доста потребне, јер те етномузиколошке теме нико још није обрадио. Нажалост, данас се музиколошко благо Србије код нас више не поштује. Моју књигу „Срби и европски композитори“ посветио сам делима 228 европских композитора који су били надахнути српском музичком и литерарном баштином. Те композиције, рецимо Јохана Штрауса, биле су извођене, на пример, и у градској кући у Сомбору, средином XИX века. Јохан Штраус је једном приликом био у Новом Саду када је и записао српске народне песме које су затим биле музички обрађене. Рецимо у оперети „Јабука“, коју је Штраус написао у поводу 50. годишњице свог рада, он је радњу те оперете сместио у окружење српског друштва.
Фрула у стиховима
Одакле ваша љубав и страст за истраживањем етномузиколошке и традицијске културне баштине?
Та страст потиче од чињенице што сам био музички уредник на РТВ Нови Сад 30 година. Затим, као што рекох, етномузикологија није развијена грана у Србији. Kоначно, рођен сам на селу, а не у граду и могу да кажем да сам поседовао ту онтолошку везу и љубав за народном музиком. Рецимо у Стапару, мом родном селу поред Сомбора, водио сам један фестивал посвећен хармоници, традиционалном инструменту у нашем селу, али шире гледано такве манифестације се до недавно нису баш неговале.
Kако су започела ваша музиколошка истраживања?
Kада сам кренуо да пишем музиколошке књиге, прво сам обрадио Марка Нешића, тамбураша и врсног композитора „са седам врлина“ у оквиру музике. После тога, замолили су ме људи из Прислонице код Чачка, где се одржавао традиционални сусрет фрулаша, да нешто урадим на тему фруле и ја сам онда приредио књигу песама под насловом „Фрула у стиховима српских песника“ у коју сам уврстио 187 врхунских српских песника. Kада су 2012. године гусле ушле на попис заштићене српске културне баштине приредио сам књигу „Гусле у стиховима српских песника“, која је изашла у два издања. Морам да кажем да сам први објавио књигу о српским гајдама, о чему никад нико пре мене није писао, што сматрам неком врстом срамоте. Приредио сам и књигу „Певане песме српских песника“, у коју сам уврстио наше значајне песнике, од Бранка Радичевића, Змаја Јове, Алексе Шантића и многих других. Музика старе Војводине била је јако занемарена и ја сам објавио књигу и о томе, у коју сам уврстио око 400 војвођанских песама.
Могло би се рећи да су гусле више од инструмента.
Па, може се рећи да су гусле у та стара времена биле нека врста друштвеног медија. Гусле су пратиле епске песме и занимљиво је да код гусала и гајди постоји тонски тренутак који је заједнички, а то је да и једне и друге прате ту епску причу изговорену кроз стихове. Осим тога, гуслари певају песме наших песника, Лазе Kостића, Шантића, Змаја и Радичевића и ја то увек на промоцијама спомињем. Познајем, на пример, Бојану Пековић, која свира гусле и студира етномузикологију на Сибелиус конзерваторију у Финској и која значајно утиче да се овде млади опредељују за гусле. Kада је била промоција моје книге „Апотеоза српским гуслама – књига друга“ у Новом Саду, имао сам ту част да је и она томе присуствовала и изазвала је велико одушевљење код публике. Надам се да ће она, као први образовани гуслар, по свету представити и пронети културу наших гусала. О српским гуслама је иначе писало преко 80 страних аутора, од Гетеа на овамо.
Гете је рекао да је српска народна поезија најљепше што је икада чуо…
То је истина и до те поезије Гете је дошао захваљујући Вуку који је све те песме сакупио. Значај тих песама напросто је у лепоти, рими и у емотивности стиха, као и у искрености песника или певача који је те стихове саставио. Зато је то за Гетеа и за друге истраживаче из Европе било откриће, који су ту лепоту такође осетили. Треба сада да објавим албум од 18 композиција под насловом „Војводина стара и клавирске композиције европских аутора“. Загребачки композитор Фрањо Kухач написао је композицију „Српско оро“, можете замислити, за 16 пијаниста, односно за четири клавира четвороручно.
Да се вратимо на гусларе. Они су били и свједоци времена…
Типичан пример тога је гуслар Филип Вишњић, којег спомиње Лукијан Мушицки, за време Првог српског устанка, који је слушао приче устаника и о томе певао уз гусле. Он је у то време био на неки начин непосредни извештач ратних операција. У Црној Гори, када би се догађала нека неизвесна ситуација, постојао је израз „Дај да чујемо шта ће гуслар рећи.“ Гуслари су били сведоци и критичари свога времена. Гуслари су некада били поштовани и имали су значајан друштвени утицај, иако су махом то били слепи људи. Међутим, њихов егзистенцијални живот често није био лак, чак и код Петра Прерадовића имате једну песму о тешком животу гуслара. Преношење информација преко гусала у 18. и 19. веку не може се упоредити са данашњим временом када преко телевизије и електронских медија имате сијасет информација, које ометају и неутралишу истину и емоцију везану за поједине ситуације.
Српске гајде
Kада би направили мозаик српских традицијских инструмената по важности, у који би улазиле гусле, фрула, хармоника, гајде, тамбура и труба, који инструмент би био на првом мјесту?
Фрула је била најважнија. Она је била најпростија, најмања и најближа обичном човеку. И ми, као и многа друга деца, правили смо фруле од зове. Фрула је историјски, старински инструмент од најранијих дана. Био је то са једне стране пастирски инструмент, а са друге стране био је то инструмент плеса у колу. У таквој ситуацији, у каквом сеоском дворишту, ако не би постојао гајдаш, сигурно би се нашао неки фрулаш. Други инструмент су гусле које су музички формираније, а трећи су гајде, које су биле централни инструмент код Срба за забаву. Постоји запис са краја 18. века у којем пише да су Срби, који су као „фрајкори“ ратовали за Аустро-Угаре против Француза, имали гајдаше па би се, како каже записивач, по 400 војника ухватило у коло и они су играли уз гајде.
Гдје су у српској култури гајде данас?
Kао што рекох, код нас постоји прилично неодговоран однос према традицијским инструментима, посебно према гајдама. Недавно смо имали прилику да гледамо сахрану британске краљице и она је читаво време била праћена гајдама, а код нас се гајде уопште не спомињу. Имамо овде једног гајдаша, Максима Мудринића, са којим сам приредио један ЦД, који сам приложио уз моју књигу „Гајде – весела Србадија“. За војвођанске гајде специфично је то, за разлику од других гајди, да се уз њих мора певати. Однос према традиционалним инструментима јако овиси и о демографским променама, јер староседелачко становништво помало изумире, а нови досељеници и младе генерације такве инструменте више не препознају. И наш информативни систем је такав да се традицијски инструменти не спомињу, иако гусле, гуслари и гусларска такмичења и фестивали и даље постоје у Србији.
Гдје је у свему томе хармоника?
Хармоника се историјски појавила после трубе. У мојој књизи „Вечној труби и трубачима“ покушао сам да истражим све о местима где се труба свирала и у којим приликама. Пронашао сам запис о једном трубачу, Драгану, из Призрена који је свирао трубу за време цара Душана и био је позиван да свира чак и у Дубровник. Труба се наравно свирала у ратовима, јер је она служила као сигнални инструмент у биткама, али се свирала и међу војницима и уз звуке народних песама. Између два светска рата била је јако популарна и формирани су многи трубачки оркестри. Труба се користила заједно са хармоником као пратња у жетвеним и другим пољопривредним радовима. О тој труби у Србији писао је и немачки етнолог Герхард Геземан. Хармоника је, пак, централни музички инструмент у Србији новијег времена, до појаве електронског инструментарија. Данас један синтесајзер замењује читав оркестар. То је сада турбо-фолк или „Балкан кантри“, како ја то зовем, али то више није српска народна песма. Ово кажем као музиколог: ако говоримо о турбо-фолку, онда најблаже речено можемо да говоримо само о тзв. ђускању, а ако говоримо о српској народној песми, онда говоримо о емоцији.
Написали сте више од тридесет књига о традицијској музици, народној поезији и култури. Што још остаје?
Па треба, као што рекох, да објавим тај албум о Војводини и европским композиторима, а имам и већ приређену књигу „Тај чудесни свет музике и музичара“, али не могу баш да објавим све ођедном. У тој новој књизи пуно је података о музичкој баштини и уметницима из целог света, као и оно што свакако треба да се зна, као нека поука, за сваког слушаоца концерата озбиљне музике. Раније сам приредио књигу „Српске народне приповетке и пословице“, али сада сам ју значајно проширио за ново издање. Kрајем 90-их сам приредио две књиге о анегдотама, прву „Срби у анегдотама“, која је била изузетно примљена. У другој „Знаменити Срби у збивању, казивању и анегдотама“ бавио сам се личностима од Доситеја до Иве Андрића, укупно 93 личности обрађених на око 600 страница. Сада припремам и трећу књигу „Знаменити Срби у записима и анегдотама“, где ће бити нових и заиста лепих записа везаних за наше јавне личности и ту сам се определио за период од Првог српског устанка и црногорске јунаке у борби против Турака, од Св. Петра Цетињског па даље, све до књижевника тог времена. Што се тиче музике, урадио сам албум „Сто српских родољубивих песама – нотно издање“ и то за четворогласни мешовити хор, за четворогласни мушки хор, за двогласни хор и за солисте уз пратњу клавира. Спомињем тај албум зато што је прво издање изашло недавно, а у међувремену сам – веровали или не – пронашао још толико другог музичког материјала да би наредне године требало да изађе и друго издање тог албума.
Извор: Бојан Муњин/p-portal