Пише: Милован Урван
Након дуже паузе у медијским наступима, синоћ се на Јавном сервису огласила Рајка Глушица, а поводом најављених иницијатива да би и српски језик могао добити статус службеног језика у Црној Гори. Између осталог, како преноси портал РТЦГ, Глушица резонује:
„Kako pojašnjava Rajka Glušica, profesorica Opšte lingvistike, srpski i crnogorski jezik su iz iste porodice jezika.
‘Upravo zbog toga srpski jezik ne treba da bude službeni. On već jeste službeni jezik u Crnoj Gori. Šta se dobija ako stoji u Ustavu Crne Gore kao službeni?‘, upitala je Glušica.“
Српски не треба да буде службени језик (!), јер већ то јесте (!). Дочим, пошто ипак није (!), ништа се не добија тиме што би ипак био службени (!) – ако сам добро разумио ову психо-логичку заврзламу; ако сам, кажем, добро разумио професорицу опште лингвистике: „Све може – само српски не може!“.
Ако ипак финално питање професорице опште лингвистике није реторичко, можемо одговорити:
Добија се, тј. исказује се кроз највиши правни акт поштовање вјековног континуитету српског језика на простору данашње Црне Горе, као и уважавање чињенице – видљиве са Марса, а не само из Пописа – да у Црној Гори живи највише говорника српског језика.
Према томе, српски језик је и квалитативна и квантитативна чињеница у Црној Гори. Па све и да није доминантан данас, српским језиком је написано скоро све што вриједи као културна баштина у историји Црне Горе, па и прије постања њеног имена.
Но, историја је пред нама, а не иза нас. Историја је, наиме, већ сачувала име српског језика и за будућа времена у Црној Гори, па макар триста устава и триста професора опште лингвистике да се сјуре на српски језик у исти мах, то се неће промијенити. Није српски језик сламка па да га поломи свака бура.
[…] нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење […].
