Пише: Енес Халиловић
Кад бол провири кроз уста, треба му допустити да искочи стоји на корицама новог романа „Бекос“ награђиваног писца Енеса Халиловића: О томе да је реч о једном од најснажних гласова савремене књижевности сведоче бројна признања, међу последњима и Велика награда Иво Андрић коју додељује Андрићев институт из Вишеграда.
Халиловићева дела, и поетска и прозна, на особен начин снажним ауторским рукописом мешају антику и савременост, фикцију и документарност, са циљем да нам објасне да смо сви одувек овде, на истом терену, и да време и простор за причу не значе готово ништа. Али и да нас без приче – заправо нема.
Управо са таквих позиција настаје и роман „Бекос“који је – иако се тек недавно појавио – већ завредео једну књижевну награду. „Бекос“ је нешто друго. Поводом награђене песничке књиге „Секвоја“ њен аутор је казао да и поезија као секвоја расте у небо и да – све боља и савршенија – иде ка будућности. После читања „Бекоса“ то би се из много разлога могло рећи и за тај роман.
„Борио сам се да напишем занимљиву књигу, другачију од претходних. Не треба писац целог живота да пише једну књигу, него увек мора да се чује шум новог лишћа на истом дрвету. Имао сам задатак, посматрајући данашњег човека чија је пажња фрагментизована телефоном, рачунарима, телевизијом, информацијама, да осликам умор савременог човека. Био је велики изазов осмислити како да се напише књига која може да држи пажњу савременог читаоца. Јер многи људи данас немају менталну снагу да буду у једном уметничком делу 200, 600 или 1000 страница. Не знам зашто, али не може свако да чита роман, али и они који могу размажени су. Ми данас преко интернета можемо да видимо како расте шума у Бразилу, како живи човек у Авганистану, како на Камчатки неко лови рибу и то романописца ставља пред велики задатак: да напише занимљиву књигу у време када човек за само једну секунду може много тога да сазна“.
Причу сте испричали из три гласа…
„То је била моја приповедачка стратегија. У основи је то истинита прича саздана од многих истинитих догађаја која садржи у себи одређену документарност и читатност. Заправо, мој роман је саздан из честица, из квантова. Ту су и стихови и документи, ту је заправо све у функцији да се исприча једна прича“.
Прича „Бекоса“ стиже из живота, обилује аутентичним именима која памтимо углавном из црних хроника, али она је истовремено и преобликована у високу књижевност. Како се то постиже?
„За мене је велика почаст да чујем да то јесте и живот и књижевност. Јесте, има много животнога у књизи, има много документарног, неких реченица које је неко изговорио, има много догађаја који су се збили и повезали на неки начин у један низ, у једну фабулу као делови, фрагменти. Данас је такво време, пружа много различитих увида, али треба да нађемо шта је заједнички именилац. Можда је уметност добар пут да тумачимо живот и време у којем живимо, да тумачимо одређени простор“.
У вашем роману тај простор је Европа.
„У основи она се дешава на Балкану, на Пештерској висоравни, али и у Београду, у једном тренутку и у Русији, негде на граници Русије и Финске, у једном хладном месту које је једног дана било топло па су га прозвали Африканда. Дешава се у једном познатом затвору у Санкт Петербургу, описан је стварни догађај аутентично са свим именима и са сваким детаљем, чак до једног миша који се појављује у мензи, чак до жице, до покушаја бекства једне недеље, како су то покушали да ураде затвореници из једне собе, да дођу до слободе. Прича се дешава мало и у Румунији. У основи, она је наслоњена на Троју и на Рим. И на савремену Италију, али пре свега на древни Рим, на Римску империју, на Вергилија као човека који је као песник дао поетски пут Римској империји, али и Троја као важна прича одакле је дошао Енеја. А Енеја је пореклом Тројанац, такође и Дарданац, представник древног народа на Балкану, тако да смо ми на неки начин у сржи тих догађаја европске културе. Ми припадамо свему томе и цела та велика светска култура припада нама, нарочито ако је читамо и ако је конзумирамо. Ја сам покушао да повежем савремене јунаке са дедом Одисеја и Јасона. Желео сам да те некадашње јунаке повежем са савременим јунацима, да видимо какви се ратови данас воде у мафијашким клановима, али и какви се ратови воде унутар људи. Ако бих указао на адресу моје инспирације рекао бих да је она у осећању да сваки човек треба да буде са својим ближњим онда када му је најпотребније, да ми морамо да заштитимо нашу децу у сваком тренутку њиховог живота. Рекао бих да је књига „Бекос“ заправо књига о деци и о родитељима“.
Све три приче говоре о малим људима, готово маргиналцима, унесрећеним, збуњеним, о онима који трагајући за ослонцем и смислом изневеравају често и моралност и људскост. Такође вуку и грехове предака који – како су и Стари Грци веровали – никад не застаревају и долазе на наплату.
„Човек је као неки предмет који се спушта ни стрму раван, као неки ваљак или лопта. Постоји нешто што је заправо одређено и пре његовог рођења. Мислим да људи живе животе, врло добро знају и шта је у тим животима добро и шта није добро, али често не могу да изађу из своје коже или да побегну од оног што можда и знају да их у неком тренутку чека. Можда то важи за сваког човека, не само за литеране јунаке, него и за сваког човека који корача улицом. Можда људи добро знају шта би требало и шта не би требало, али ипак раде онако како раде. То су велика питања која човек заправо и не може да одгонетне и не треба да се тиме бави. Шта је то што је судбином записано? Записано је и тако ће се десити. Што се тиче мојих јунака и њихових живота… они су се нашли у једном времену, у једном простору, у неким улогама. И они живе своје улоге и често човек ту улогу тражи. Често је он себи даје или прихвата уколико му је друштво наметне. Моја идеја са овом књигом била је да створим уметност, да се неко замисли над оним што тамо види читајући… Не знам да ли ће бити занимљиво мојим читаоцима, али заправо све је то нешто што је титрало у појединостима и ја сам заправо желео да то ставим у роман у једну већу форму да би то пулсирало заједно. Тражио сам начин да што више честица вежем у једну целину, роман јесте пут за то. А да ли ће се књига читати за 100, 200 или 500 година, време ће показати. Надам се да ће људи и тада читати књиге и да ће бити верни уметности можда и више него сада. Данас су, као што видимо, многе ствари дошле до својих лимита. Многи појмови, многи послови. Ево мени је тешко да гледам кошаркашку утакмицу – а некад сам играо кошарку – јер толико смо гледали крајева и занимљивих завршница да немамо скоро ништа ново да видимо на кошаркашком мечу. Једино што ми још држи пажњу од тих “људских ствари“ је уметност – да видим неку занимљиву представу, слику, да чујем неку занимљиву композицију, прочитам добру песму, причу, роман или да погледам неку занимљиву грађевину. Ствари су дошле до својих лимита, и данашњем човеку препуном информација, уметност је, по мом уверењу, пут да се оне послажу на прави начин: да оно што је тривијално оде међу тривиалности, да оно што је небитно оде међу непотребности, а да оно што је потребно буде упамћено“.
И Ви роману „Бекос“ слажете информације из живота и претварате све то у уметност: и историју криминалних обрачуна у Србији, и распад бивше државе, и савремену Вирџину која трчи да би побегла од себе… Да ли ви то сликате изгубљеност савременог човека који стално трчимо за нечим, а не успева да се повеже са собом и пронађе сопствену истину?
„Пронаћи истину о себи, рећи истину о себи, бити ја, веома је тешко. Многи људи проведу животе у авантури да не буду оно што јесу. Многи људи живе туђе животе, буквално, или живе животе онако како су им други зацртали. Велико је питање пред човеком да на њега одговори и каже шта ја желим, кога ја волим, ја сам то што јесам… То су велика животна питања и то углавном нико не пита своју децу. И пођимо од баналне ситуације да углавном родитељи никад не питају децу кога воле, него саветују ко је добар за брак или нешто слично. Тако је то са људима, можда је то свуда у свету тако, можда је само код нас на Балкану, не знам. Али пронаћи себе велики је животни задатак и многи то заиста не успевају. Можда је тај процес болан, али је истовремено и лековито сазнати истину о себи и вратити се у своју кожу из које многи беже, живећи потпуно паралелне животе. Ја наравно нисам писао књигу ни као психолог, ни као психијатар, као уметник само дајем уметнички доживљај тог трагања или бекства и проналажења себе.
Наслов романа садржи прву исконску реч коју је човек изговорио, тако бележи Херодот, а цео роман је и својеврсна потврда уверења да човек мора да проговори те да је прича – потврда његовог постојања.
„Прича је наша потреба. Мој роман је о томе да човек мора да проговори нешто о себи на неки начин, да мора да каже и да му је тада вероватно и лакше. То је повезано такође са историјом као једно трајање, као заједнички именилац свих људи који се уопште не мењају од првог до последњег, исте су законитости у људима и сви ми морамо да кажемо и сви ми знамо колико је лакше када нешто кажемо. Овај роман јесте једна поставка моје тезе да човек док прича причу заправо и сам тражи пажњу, да он мора да говори да би га неко чуо, па и ја сам тај који то мора да говори. Причање је у складу и са мојим именом, Енес значи онај разговорљиви који прича причу, тако да ја, ето, живим у складу са својим именом“.
Извор: Искра/ Спутњик
