Превод: Никола Живановић
Камерна музика“ замишљена као „свита“ од тридесет и четири песме.
У писму од 15. јула 1909. године Џојс пише Џефрију Молинију Палмеру, којег охрабрује да компонује музику на стихове: „То је у ствари делимично и била моја замисао док сам писао ове стихове. Књига је заправо свита песама и да сам музичар претпостављам да бих сам компоновао музику.
II
Тај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.
Стари клавир мелодију свира
Мирно споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.
Стидљива, дубоког ока, руку
Што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.
VII
Моја љубав је у лепршавој хаљини
Међу јабуковим стаблима,
Где највише жуде раздрагани
Ветрови да трче у јатима.
Тамо, где застану раздрагани ветрови
у пролазу да заводе лишће младо,
Моја љубав ту лагано плови
И клања се њеној сенци радо.
А где небо је купа бледоплава,
Над планинама засмејаним,
Моја љубав ту иде лагано, придржава
Хаљину јој ручицама нежним.
XV
Из росних снова устани, душо моја,
Из мртвила и дубоког сна љубави,
Чуј! Пуна уздаха сад је крошња
Чије лишће зора сада буди.
Освит на истоку надвладава мрак
Кад бледо пламење сине,
Тад завијори титрај јак
Велове сиве и златне паучине.
Кад тајанствена, мирисна, мила,
Устрепере цветна звона јутарња,
Тад хор мудрих вила
У бескрај почне да одзвања.
XXII
Заточењу том слађем од меда
О најдража, моја душа је склона –
Меке руке ме маме да се предам
Да душа остане заробљена.
Кад би вечно могле да ме држе ту,
Радо бих остао у заточеништву!
Најдража, кроз те руке преплетене
Од љубави што не могу да се смире,
Ноћ ме мами тамо где сирене
Не би могле да нас узнемире.
Сан са сном се венча за времена
Где је душа с душом заточена.
XXIV
У тишини она чешља,
Чешља своју дугу косу,
У тишини и отменим
Покретима у заносу.
Сунце је по лишћу врбе,
И пегавој трави пало,
А још она чешља косу
Пред великим огледалом.
Молим те, не чешљај више,
Не чешљај дугу косу.
О враџбини слушао сам
О чешљању у заносу.
Љубавнику је свеједно тада
Да л’ да оде ил’ остане,
Праћен лепим покретима
И немаром с њене стране.
_________________________________
XXXVI
Чујем војску док бесно преко земље јуриша
И грмљавину коња; пена им око ногу.
Дрски, црних оклопа, а иза, уз звук бича
Возари махнитају, шибају све што могу
Узвикују у ноћи ужасни бојни поклич.
Кад из даљине чујем њихов смех у сну јечим.
У мрак сна се забоду, пламен заслепи очи,
Као по наковњу, по срцу звечи, звечи.
У тријумфу стресају косу, сиву и дугу,
Стижу из мора, трче, крај обале бука, сила.
Срце, зар ниси мудро, зар трпиш очај тугу?
Љубави, о љубави, што си ме напустила?
XIV
Голубице дивна моја,
Прени се сад, прени!
Усне су и очи мени
Ноћном росом орошени.
Вал мирисног ветра носи
Звук уздаха сплетених:
Прени се, прени,
Голубице дивна моја!
Љубави моја и сестро,
Ја крај кедра стојим,
Да легну крај прса мојих
Голубија прса бела.
Бледа роса је на мени,
Лежи попут вела.
Голубице дивна моја,
Прени се прени!
Џефри Молини Палмер и Адолф Ман компоновали су музику за XXXИ сонг:
Ох! Беше то низ Доникарни
Кад шишмиш дрвећу не да мира
Љубав и ја ходасмо сједињени;
глас јој би нежан као да свира.
Жаморећи мину летњи ветар
што уз нас ходи — О! Радостан —
Али нежнији што је дах ветра
Би пољубац што добих заносан.
________________________________
У тамној боровој шуми
У тамној боровој шуми
Да је лежај нама,
У подне,
У дубоким тамним сенама.
Како је лепо лећи овде,
Уз пољупце миле,
Где су велике борове шуме
Заострвљене биле.
Слађи је био
Твој пољубац што се осу,
Уз твоју меку,
Таласаву косу.
О, у подне
У борове сене,
Љубави моја мила,
Ти пођи уз мене.
Превео Бојан Белић
Из збирке „Камерна музика“
Извор: Алеа
