Пише: Елис Бекташ
Јесам ли ја вама драга дјецо већ причао о оном паралелном дуњалуку два сахата југоисточно од овог нашег? Нисам и безбели да нисам јер како ћу вам причати о њему кад сам и ја тек синоћ први пут био тамо а раније сам избјегавао и одлагао ту посјету стога што су на том дуњалуку најстроже забрањени многи пороци па тако и она дрога од које се човјек подијели надвоје те ја нисам баш видио сврху предузимања тако далеког пута да би само један ја видио одредиште и то без могућности да га упореди са запажањима другог ја но да сам знао шта ћу све тамо сазнати сигурно бих још давно спаковао табакеру и упаљач па пут под ноге.
Прије свега требате знати да је тај дуњалук по много чему сличан овом нашем а понајвише у смислу партикуларизације, фрактализације и других облика раслојавања људске заједнице и уопште узевши у погледу одсуства сваког могућег јединства о ком и тамо као и овдје сви говоре са некаквом сјетом и носталгијом баш као да је некад постојало некакво јединство које ће опет доћи само је ето баш нас запало да живимо у вакту кад га из неког разлога нема, но између тог тамо дуњалука два сахата југоисточно и овог нашег постоје и одређене разлике а мене је највише одушевила разлика у погледу скоро потпуно сузбијеног криминалитета, барем крвних деликата и других насилних кривичних дијела.
Кад су ми моји домаћини показали одиста импресивне статистичке показатеље, ја брзоплето закључих да је криминал тамо сузбијен превасходно страхом потенцијалних криминалаца од још увијек постојеће смртне казне но моји ми домаћини љубазно објаснише да ствари не стоје у баш тако и толико једноставној узрочнопосљедичној вези већ да је то питање нешто сложеније али да страх од смртне казне ипак има становит утицај на то стање сигурности о ком ми овдје можемо само сањати. Онда су ме моји домаћини одвели до зграде врховног суда а тамо ми је један од судија стрпљиво и детаљно објаснио начин на који је получен успјех у борби против разних облика криминалног понашања.
Када неки грађанин почини кривично дјело, рецимо убиство или силовање или оружану пљачку приликом које је дошло и до људских жртава, он се по привођењу подвргава посматрању мултидисциплинарне стручне комисије која након опсежних и детаљних провјера, процјена и анализа доноси закључак да ли је извршилац тог кривичног дјела склон криминалу сам од себе из разлога што је рођен као агресивни билмез ниских моралних квалитета јер се нека чељад ето једноставно роде таква погана и штетна или је пак његово злодјело резултат идеолошких утицаја у најширем значењу те ријечи што ће рећи изложености политичком, журналистичком, академском, вјерском, умјетничком или ма ком другом јавном наративу па ако се утврди да је осумњичени дјело починио стога што је био изложен слуђивању неодговорних јавних дјелатника он се пушта на слободу уз одређивање обавезне мјере посјећивања групних терапија у психолошком савјетовалишту но то нипошто не значи да тамо злочини остају некажњени већ управо супротно.
Злочин за који је утврђено да је почињен у стању духовног и душевног растројства и слуђености узрокованих малигним, недосљедним и неетичним лапрдањем политичара и новинара или академика и вјерских службеника па чак и умјетника кажњава се најстрожом казном што ће рећи одузимањем живота а тај се живот одузима од по једног жријебом одабраног политичара, журналисте, академика, вјерског службеника и умјетника при чему постоји огромна вјероватноћа да они на које је пала коцка да буду погубљени због злочина што га нису починили својом руком буду чак и посве недужни у предметном случају но законодавац је мудро закључио да је таква неправда ништавна спрам дугорочне и немјерљиве користи у виду самоконтроле јавних дјелатника који сваку своју ријеч у јавном простору изговарају са свијешћу да им над главом виси Дамоклов мач жријеба за ког се никад не зна на чију главу може пасти те је тај страх породио и специфичну врсту солидарности из интереса путем које већина тамошњих јавних дјелатника води рачуна о својој језичини и о штети коју она може починити у уму и у души простог грађанина који тако слуђен лако може обневидјети и изгубити морални компас па починити најстрашнија злочинства и опачине вјерујући да то није ништа страшно и да он чак има право тако поступати по основу чињенице припадности овом или оном колективном оквиру.
Док је љубазни судија врховног суда мени стрпљиво све ово објашњавао у једној од судница управо је окончан поступак у случају монструозног убиства неке несрећнице у једној од удаљених провинција коју је њен ђувегија затукао држаљом од сјекире послије се правдајући да је то учинио како би повратио нарушену част и углед који су му били оштећени кад је његова ханума радећи нешто у авлији поздравила поштара умјесто да шутке уђе у кућу и пошаље макар и најситније мушко дијете да прими пошту.
Јавни дјелатници у тој провинцији почесто се уљуљкају управо у ту удаљеност од метрополе и пусте себи на вољу тако што се грађанима обраћају на начин који неке застарјеле и превазиђене односе у друштву приказује као олако проћердано благо и подсјећају широке масе на златно вријеме кад су ти и такви односи владали па их чак и охрабрују да сами предузму кораке како би се поново успоставиле традиционалне вриједности а након што је све то доказано предочавањем големог броја доказа у виду аудио и видео снимака и одштампаних текстова, стручна је комисија закључила да убица није дјеловао при пуној и чистој свијести већ под утицајем такве реторике којој је био прилично редовито изложен те да стога не сноси никакву одговорност за властити поступак а тај је налаз суд у потпуности уважио и наложио да се одмах приступи жријебању како би се одабрали они који ће бити кажњени за свирепо одузет живот једног женског бића.
Моји домаћини су ми омогућили да присуствујем жријебању које највише наликује нашем извлачењу бинго куглица с тим да је тамо тај посао повјерен озбиљном и достојанственом судском извршитељу а не хумористи који се кревељи и који је притом још и директор позоришта. Ускоро је добош избацио пет имена која су неким чудом сва припадала јавним дјелатницима из метрополе а међу њима само су се одабрани академик и вјерски службеник могли сматрати за нешто резервисаније у погледу модернизације друштвених и међуљудских те поглавито међуродних односа но чак се ни они не би могли назвати конзервативцима већ би овдје код нас били проглашени непромишљено и претјерано авангардним и либералним а остала тројица што ће рећи политичар и журналист те умјетник припадали су идеолошком оквиру који је водио жестоку борбу за још више једнакоправности између различитих друштвених скупина а нарочито између мушкиња и женскиња како би се и у најудаљенијим крајевима земље посве искоријенио сваки траг мрачне прошлости и како би сви грађани и грађанке уживали права каква већ уживају становници метрополе и развијених чаршија.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
Петорица одабраних одустали су од улагања жалбе јер би то био посве излишан и бесмилен чин из разлога што би они у тој жалби у своју одбрану могли навести само оно што је суд већ поуздано знао у часу изрицања пресуде која своју функцију не испуњава самим извршењем веч чињеницом да ће већ данас сви остали јавни дјелатници са мјешавином привременог олакшања и неке магловите слутње и зебње помислити – па ово сам могао бити и ја крв ти нејебем само да је друга куглица испала из добоша.
Премда сам увиђао становите предности овог законског рјешења које је за наше појмове мало сувише радикално ипак сам и даље сматрао да је ту ријеч не само о претјеривању већ и о прилично недопустивом и опасном захвату на самим темељима правде и морала али све сам своје примједбе бацио у халу и повукао воду за њима кад сам видио како изгледа ТВ дневник те неки дневни листови и седмични магазини у том тамо дуњалуку два сахата југоисточно од овог нашег а кад су ми моји љубазни домаћини показали неке од својих новијих књижевних антологија као и неколико архивских емисија у којима наступају њихови академици и вјерски службеници одушевљено сам узвикнуо ма браво!
И у електронским и у штампаним медијима тамо постоје свађе, трвења, несугласице па чак и увреде али су оне увијек личне и никад се не адресирају и не упућују широким народним и грађанским масама у виду пропагандних флоскула лишених смисла и конзистенције у погледу уважавања етичких и мисаоних принципа јер би такве флоскуле већ сутра могле бити неумољиви докази у рукама стручне комисије која ће разматрати личност неког починиоца злодјела и утврђивати да ли је он зликовац сам по себи или је на његово сазријевање и стасавање у криминогеног субјекта имало утицаја лапрдање разних јавних дјелатника.
Кад сам исказао своје најискреније одушевљење и упутио им честитке за тако визионарско законско рјешење које се досљедно спроводи у пракси и резултате у сузбијању криминалитета већ десетљећима одржава на постигнутом што ће рећи на невјероватно високом нивоу тако да сваки злочин који се ту и тамо деси представља истинску сензацију и својеврстан шок за друштво, моји љубазни домаћини су ми казали да они, истина, прате стање у нашем дуњалуку али због спорих транспортних технологија штампа и књиге из нашег дуњалука до њих стижу са више од пола стољећа закашњења и још ми рекоше да знају за нирнбершко и друга суђења након Другог свјетског рата а онда ме упиташе да ли ја то њима можда покушавам казати да ми након таквог искуства нисмо донијели неки овакав или макар сличан закон већ и даље пуштамо јавне дјелатнике да без икакве бојазни и без икаквог саморегулаторног механизма причају шта год им падне на памет.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
Премда ја лично не сносним никакву кривњу нити заслугу за устрој и функционисање овдашњег законодавства ипак се благо зацрвењех и оборих поглед па једва некако од стида и срама проциједих – нисмо донијели такав закон а немојте ме питати ни кад ћемо јер ја то не знам а бићу искрен па казати и да не гајим баш неки нарочит оптимизам у погледу могућности да ће такав закон ипак бит донијет. А јесте ли барем легализовали дроге које су и код вас као и код нас стављене ван закона? опет ме упиташе моји домаћини а ја им опет одговорих са стидом и гледајући у врхове ципела – нисмо.
Нек су вам богови на помоћи, узвикнуше саосјећајно моји домаћини, јер вас само они могу сачувати од пропасти у коју хрлите тако што сте допустили политичарима, журналистима, академицима и вјерским службеницима па и умјетницима да слуђују чељад без икакве одговорности за свој погани посао а чељадима сте одузели прилику да се барем мало разрахате од тог слуђивања путем рекреативног уживања у разним опојним дрогама и стимулансима а да притом не пређу с оне стране границе закона а ако ви тамо сматрате да је то већа правда од нашег закона по ком за злочин може бити кажњен и онај ко га није властитом руком починио то значи да ви нисте успјели одстранити примјесе замјеница ја и ми из појма правде и тако добити њену чисту супстанцу те вам стога братски и комшијски савјетујемо да што прије почнете правити и Хитлера и друге њему налик монструме од блата или чак од гована јер су они тек бенигна и добродушна спадала спрам оних који вас чекају у будућности али ће до те будућности допутовати скупа с вама јер монструми не падају с неба већ израстају из најдубљих заблуда заједнице која је својим већим дијелом увијек спремна и вољна слиједити те монструме све док они знају ево овако руком показати границу између нас и њих.
Након тих ријечи ја се опростих од својих љубазних домаћина и за сваки их случај упитах какве су код њих процедуре добијања азила и каква им је политика по питању миграната уопште јер никад се не зна кад ће нам тачно доћи та будућност коју сами градимо па није згорег увакат имати резервну опцију но кад ми објаснише компликовану административну и бирократску процедуру за добијање азила ја само казах у себи – едокурца, кад дође будућност с монструмима ако будеш жив мој Кепи а ти фино у једне џепове потрпај стрипове Тицијана Склавија у којима се вазда може наћи корисних обавјештајних информација о чудовиштима а у друге џепове натрпај бомбе и муницију те први завој абдоминални и атропинску сирету па удри по монструмима и њиховим сљедбеницима и не жали а ако се деси да побијеш и протјераш све монструме и њихове сљедбенике из своје зоне одговорности немој заборавити да на крају и самоме себи просвираш куршум кроз лобању јер јебемлига и ти си некакав курчев јавни дјелатник па макар и у минималном капацитету те такав конзистентан поступак дугујеш самоме себи као одлучном и непоколебљивом ветерану многих бојева против чудовишта.
