Пише: Елис Бекташ
У једном од чланака медијске куће Н1 о посјети турског предсједника Београду стоји, између осталог, и сљедеће:
Гледаоци преноса уживо обраћања предсједника Турске Реџепа Тајипа Ердоана и предсједника Србије Александра Вучића данас у Београду, можда су се запитали зашто Вучић умјесто Турска изговора Туркије, кад помиње државу госта.
Јавности можда није довољно познато да је Турска промијенила име у Turkiye.
Турска је наиме поднијела захтјев, а Уједињене нације су почетком јуна 2022. прихватиле да промјене међународни назив те земље из Turkey у Turkiye. О новом називу државе обавијештене су и друге међународне организације.
Послије одлуке Уједињених нација да прихвати нови међународни назив Турске, Анкара је о томе званично обавијестила и институције Европске уније и НАТО. У ноти је наведено да ће се од сада назив Turkiye званично користити на страним језицима, а не Turkey, као што је случај био раније.
Овај наизглед споредан и безазлен детаљ, међутим, отвара многа жуљајућа питања. У јужнословенским језицима никада се није користио за данашњу Анкару спорни назив Turkey, већ је у употреби облик Турска, дакле облик који није потакнуо горе споменуту интервенцију на имену те државе, тако да не постоји никакво оправдање за Вучићево насиље над једним од јужнословенских језичких стандарда. У званичној кореспонденцији између Београда и Анкаре на турском, енглеском или француском језику посве је оправдано користити облик Türkiye, али онај ко се обраћа на српском језику требао би да остане вјеран устаљеном облику, између осталог и стога што српски језички стандард и даље користи присвојни придјев турски, умјесто туркијски који има сасвим другачији семантички садржај.
Овакво беспотребно подилажење Ердоану и његовој администрацији исказали су још само одређени бошњачки политички и лингвистички кругови, демонстрирајући тако један слугански дух лишен свијести о властитом субјективитету и о важности заштите језика од накарадних и механицистичких бирократских интервенција.
Тек је наизглед парадоксално да су најзагриженији национал-романтичари и самозвани заштитници националних интереса по правилу најспремнији да одбаце оно што је носећи стуб националне свијести и идентитета, међу којима се налази и језик ког је Хајдегер у свом чувеном афоризму означио као – кућу битка.
Зато Вучића, кад наредни пут устврди да говори српски језик, треба подсјетити да се он уствари служи глобалистичким вернакуларом, а не језиком чије су границе исцртавали пионири попут Исидоре Секулић, Борислава Пекића, Милоша Црњанског, Боре Станковића… Вучић је својим поступком лишио српски језик самозаштитних механизама и отворио нови простор неком будућем лингво-механицизму по узору на механицизам Ивана Клајна који је оставио дубоке ожиљке на том језичком систему.
А уједно га треба упитати зашто, када говори на српском, не каже Дојчланд или Франс, већ изговара Њемачка и Француска. Уосталом, ако је већ имао намјеру да искаже поштовање свом госту из Анкаре, могао је употријебити облик знатно прирођенији духу српског језика – Туркија, или чак помало архаични облик Турћија, само не то несрећно Türkiye које се у српском језику не може мијењати кроз падеже.
Сваки језик, па тако и српски, живо је биће подложно сталним метаморфозама како би могао одговорити захтјевима и искушењима стварности. То, међутим, не оправдава насилне и накарадне бирократске захвате на језику и некритичко усвајање нефункционалних рјешења из других језичких оквира у којима та рјешења имају своју функцију и своје оправдање.
Језик није само комуникацијско средство које захтијева прецизност у номинацији стварности, већ је и гардист мелодије па и саме онтологије људске заједнице која се њиме служи. Онтологија власти са презиром се односи према ономе што је највеће благо заједнице на чијем се челу налази и што је бусање у прса интересима те заједнице громогласније, то је и презир према тим интересима и том благу силовитији.
