Пише: Елис Бекташ
Постјугословенски безбједносни апарати у демократским хаљиницама или демократија на папиру, УДБ-а у пракси
У државама насталим распадом Југославије — Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори — безбједносно-обавјештајни апарати формално функционишу у демократском оквиру. Имају законе, парламенте, јавне извјештаје и стране партнере. На први поглед: европски пут. На други — дубока контаминација.
Стварност из дана у дан пружа обиље доказа да се ови апарати нису суштински трансформисали. Промијенили су име, ознаке, понеки назив одјела. Уведени су стандарди. Али дух институције остао је исти: затворен, хијерархијски, лојалан врху, а не грађанима. Нису прихватили да су службе, а не владари из сјенке.
У Босни и Херцеговини, гдје безбједност захтијева највиши степен професионализма и неутралности, Агенција за истраге и заштиту (СИПА) и Обавјештајно-безбједносна агенција (ОБА) често су таоци политичког баланса.
Умјесто да штите државу, те су агенције постале инструменти борбе међу ентитетима и партијама. Нису ту да граде повјерење, већ да га поткопају — сваки случај цурења информација, свака истрага која као случајно крене пред изборе, свједочи о једном: грађанин није корисник безбједности, него објект контроле.
Србијанска БИА је формално модерна и, функционална служба, у стварности је она политичка продужена рука власти, односно партије на власти. Умјесто да буде штит, она је батина. Умјесто вањске пријетње, фокус јој је унутрашњи непријатељ: опозиција, медији, невладине организације.
Централизација, директна линија с предсједником, непостојећи парламентарни надзор — све то БИА претвара у насљедницу СДБ-а, односно фамозне УДБ-е, али у условима вишестраначке пародије. Кад је служба лојална вођи, а не уставу, ниједан закон је не може обуздати.
АНБ је до 2020. била кичма политичке контроле режима ДПС-а. Надзирала је неистомишљенике, медије, па чак и стране дипломате. Данас, у новој власти, покушава се реформисати, али то је закашњело буђење. Кадрови, менталитет, структура – све је још увијек под старим шифрама и оперативним процедурама.
Реформе без ресетовања, односно без нултог приступа и без отварања архива са досијеима неовлашћено праћених грађана, значе наставак игре са новим лицима али по старом сценарију. Грађани још увијек не знају да ли им служба помаже или их надзире. Можда је и боље да не знају тачан одговор, барем да буду поштеђени фрустрације.
Сви ти апарати имају једну заједничку црту: не признају да су продукт једног дубоко ауторитарног система. Не желе да преиспитају сопствену историју, већ је закопавају. Нема истинске лустрације, нема институционалног кајања, нема раскида са праксама прислушкивања, цурења, компромитације.
Без онтолошке промјене, без одговора на питање – шта је смисао нашег постојања у демократском друштву?, ниједна од ових служби неће моћи да се реформише — већ само да се маскира и козметички дотјерује.
А гдје почиње реформа? Не у опреми. Не у едукацији и тренингу. Не чак ни у закону. Реформа почиње у ставу: ми не постојимо да штитимо државу од грађана, него грађане од стварних пријетњи, било да су оне унутрашње или спољне.
Без тога, свака тајна служба у постјугословенском простору остаје оно што већ јесте: тајна само за јавност и алатка за политичке и партијске закулисне игре и интриге које јој одузимају и снагу и способност да дјелује у оквиру својих законом прописаних функција и овлашћења.
Можда су такве службе прихватљиви партнери данашњој Европи односно ономе у шта се Европа претвара, али својим дјеловањем оне не оправдавају новац којим их грађани, односно порески обвезници финансирају за услуге које не испоручују.
