Пише: Елис Бекташ
Изрицање првостепене пресуде Милораду Додику пред Судом БиХ покренуло је карусел дешавања и реакција, па та вртња и бука у посматрачу скоро нужно мора пробудити дојам да је Босна и Херцеговина загазила у најдубљу политичку кризу од Дејтона наовамо. Ако се као референтна тачка за просуђивање стварности узме почесто и екстреман и радикалан наративни регистар, који нипошто није монопол само једне стране у босанскохерцеговачком лавиринту, оцјена о дубини кризе изгледа као веома утемељена.
Скоро сви медијски осврти и анализе писани из позиције политичког Сарајева садрже једну темељну фалинку која им одузима на вриједности. Чак и кад у њима постоји наговјештај суочавања са реалношћу, он се поништава наглашавањем поређења садашњег тренутка са оним од прије 33 године. А то је поређење могуће искључиво ако се гради занемаривању свих аспеката стварности осим запаљиве реторике.
Овај пут иза те реторике у стварности не стоји ништа што би оправдало зебњу пред могућношћу рата. Ратови, наиме, не избијају када их се неко плаши или их прижељкује, ратови избијају када неко артикулише ратне циљеве и прикупи људске и материјалне ресурсе за обављање тог посла. У Босни и Херцеговини, осим страха многих и перверзне жеље малобројних, не постоји ништа што би указивало на могућност рата.
Ограничене и контролисане инциденте који се с мрачним циљевима изазивају из кулоара центара моћи не укључујем у ову процјену, али рат једноставно није изгледан нити у простору реалија ишта подсјећа на далеку 1992. годину. Нема војних и паравојних формација, нема нагомилавања оружја, муниције и других ресурса, нема чак ни начина да се артикулише шта би то могли бити ратни циљеви зараћених страна – овдје не говорим о пропагандним будалаштинама које се сервирају широким масама, већ о стварним ратним циљевима који морају бити јасни, мјерљиви и оствариви.
Па шта је онда разлог због ког медији, углавном они који заступају позицију политичког Сарајева, упорно инсистирају на том поређењу са деведесетдругом? Одговор на то питање лежи одмах иза тог поређења. Ако се оно уклони, а са њим и страх од некаквог рата, указаће се ново питање које гласи – па зашто се, дођавола, коначно не сједне за сто са политичком репрезентацијом Српске да се поведе отворен дијалог који почива на уважавању реалности а не на папагајском понављању флоскула из ноторне Платформе ратног предсједништва РБиХ и на инфантилној вјери у моћ међународне заједнице да влажне снове политичког Сарајева претвори у стварност.
У дијалогу са политичком Бањалуком и у постизању компромиса политичко Сарајево би засигурно изгубило понешто, углавном оно што је већ изгубљено изузев у простору делузија и халуцинација, уједно добивши понешто. Без тог дијалога све је изгледнија могућност да се изгуби све и да се по законитостима друштвене и политичке ентропије то политичко Сарајево само од себе загаси као носилац субјективитета и значаја.
Да је таква могућност и више него изгледна, показује то што већ у овом часу остаци међународне заједнице субјективитет и значај политичког Сарајева уважавају по инерцији и све је ближи час у ком ће стварност од политичког Сарајева затражити да пружи поуздане доказе свог субјективитета и своје важности. Без изласка из тренутне аутистичне позиције и без одбацивања вјере у властиту моралну супериорност као гаранцију успјеха, тешко да ће оно имати одговор на то питање.
