Пише: Елис Бекташ
Сјетих се јутрос подуке, можда и најважније у животу, коју ми је својевремено пружио мачак Сократ.
Сократ име није добио тек тако већ га је у потпуности заслужио, премда није био брбљив попут славног Атињанина – своју иронију и своју мајеутику исказивао је, прије свега, садржајним погледом и елегантним протезањем, понекад и нехајним лелујањем репа.
Сократ није био кућни мачор, премда је суверено владао манирима понашања. Вријеме је проводио напољу, обљубљујући мачке и растјерујући псе, те недостојанствене колективисте, и тек би повремено, исцрпљен и прекривен љубавним ожиљцима, долазио да предахне неколико дана код мене и да обнови изгубљену снагу.
Иако му је све било дозвољено, никада није чинио ништа што би се могло назвати непристојним – углавном је мирно лежао, ту и тамо гледао досадни ТВ програм и уживао у чешкању заушја, наравно, не допуштајући да то чешкање предуго траје, јер је добро знао какве опасности леже у припитомљавању људи.
Уколико је Сократ имао слабости, онда су то биле сардине. Према храни се односио са аристократским презиром, сматрајући је за баналну и вулгарну нужност, али сардине – е у њима је уживао, такође на начин аристократски.
Онако достојанствен, Сократ није волио да буде узнемираван док једе и то се, хтјели – не хтјели, морало поштовати. Ипак, једном сам узео да га кришом посматрам, након што сам му на тањирићу послужио двије сардине, тек извађене из конзерве и још увијек прекривене слојем уља.
Сократ се бијаше спустио крај тањирића, неколико часака уживао у замамном мирису, а потом спустио главу и узео да предано и посвећено лиже послужене рибе. Да сардине из конзерви имају главе, рекао бих од главе до репа и натраг.
Тек када је полизао и посљедњу капљицу са вретенастих рибљих тијела, стао је да их једе.
Ето, то је та мудра подука коју сам примио од мачора Сократа.
Уколико то има неког значаја, боја Сократовог крзна била је претежно сива.
