Пише: Елис Бекташ
Свака цивилизација, било да је ријеч о некој од оних древних и примитивних или некој од модерних и развијених, има свој дан предвиђен за одмор, који је као такав препознат чак и у легислативи али и у обичајном праву. Без таквог дана, у ком је толеранција кршења јавног реда и мира нижа но у остале дане, једно друштвно не може претендовати да буде сматрано цивлизацијом, већ искључиво њеним привидом, скупом који је сличнији животињској но људској заједници.
На Балкану тај дан је, као и у многим другим земљама, недјеља. Чак ни брутална корпоративизација друштва није успјела недјељи одузети статус дана предвиђеног за одмор и окрепу, како би друштво спремније дочекало почетак нове радне седмице. Јуче ујутро уживање у првој недјељној кафи грубо ми је прекинуо криминогени билмез на некаквом говнету од мотоцикла са прерађеним ауспухом, који је од раног јутра кренуо дивљати кроз најужи градски центар, не би ли тако привукао пажњу свијета на своју испразну и сувишну егзистенцију, мање вриједну од егзистенције какве протозое.
По ко зна који пут задњих година неувиђавно пренут таквим билмезлуком из својих мисли, одлучио сам да се позабавим бројањем те инциденције и да утврдим аритметичке граничнике кретенлука који је одавно прерастао у акустични тероризам. Са бројањем сам престао нешто прије поднева, када сам забиљежио четрдесети случај моторџијског терористичког дивљања улицом коју житељи Требиња, не без разлога, називају Главном. Под терористичким дивљањем подразумијевам турирање мотора како би се произвела бука која надилази вриједност од 80 децибела, премда дебили са својим кавасакијима и сузукијима често знају пребацити и вриједност од 100 децибела.
У просјеку, на сваки сат времена Главном улицом је прошло десетак имбецила на мотоциклу који су свјесно и намјерно знатно премашивали законски утврђен праг буке регулисан Правилником о граничним вриједностима интензитета буке Републике Српске који је на снази од децембра 2022. године. Наведени правилник ограничава допуштену вриједност буке у градском подручју кроз које пролази саобраћајница на 65 децибела дању и увече, те на 50 децибела ноћу. Закон о јавном реду и миру Републике Српске чланом 15 дефинише начине узнемиравања грађана буком и прописује одговарајуће казне за починиоце.
Да би читалац стекао јаснију предоџбу о каквој је појави ријеч када се говори о акустичном тероризму, нека замисли неког екстравагантног и ексцентричног господина који сваки дан шета градом одјевен у ронилачко одијело од неопрена, са перајама на ногама, маском на глави и носећи боце са кисиком на леђима. Сусрет са таквом појавом изазвао би саблазан, подсмијех или нелагоду, а вјероватно и рефлекс да се позову надлежне службе да том несрећнику пруже стручну помоћ. А тај је екстравагантни господин и заљубљеник у роњење сасвим безазлен и својим чудаштвом не угрожава никог осим можда себе сама.
Елис Бекташ: Приповијест о једном неугодно ружном и гадном ситном дјетету
Билмези и акустични терористи на моторима, међутим, угрожавају читаву локалну заједницу – многи градови и насеља балкана имају искуство трпљења тог облика криминала и тероризма, а фрустрацију њихових житеља додатно увећава курцобоља или пак обична неспособност надлежних тијела, плаћених јавним новцем, да ту појаву сузбију. Бука је изузетно разоран извор угрожавања здравља, не само психичког већ и физичког, а дивља вожња насељеним мјестом, уз редовно прекорачивање брзинских ограничења, фактор је који безбједност на саобраћајницама спушта испод прихватљивог прага.
Уз све то, билмези на моторима психички су оштећене јединке које вапе за стручном помоћи. Обучени у мотоциклистичка одијела и на својим љубимцима брижно дотјераним за учешће на мото-тркама, они немају ни муда ни вјештину потребне за излазак на стазу у, рецимо, Имоли, већ своју инфериорост и горчину због испразне егзистенције затомљују тероришући друге, уједно вапећи за пажњом која им је очито недостајала у дјетињству. А притом су довољно тупи да не схваћају како криминалом изнуђена пажња непознатих људи не може надомјестити недостајућу или можда чак и изопачену родитељску пажњу из прошлости.
Нажалост, друштво је стигло до тачке у којој се законски и подзаконски акти доживљавају као нужно зло и као изнуђени компромис са свијетом, а не као израз свијести о јавном добру и о потреби да оно буде заштићено. Са свих страна допире егзалтирана папагајска какофонија из које се, крај безбројних испразних или чак суманутих фраза, ту и тамо разазнају некакви отужни покушаји да се проговори о некаквим узвишеним идејама чији обим и садржај увелико надилази когнитивне капацитете говорника, без обзира да ли је ријеч о политичарима, новинарима, интелектуалцима, активистима или ма којим другим учесницима у простору јавне ријечи, али нико од њих не усуђује се да проговори о ономе што одиста и непосредно угрожава живот и добробит.
Клепеће се о идеологијама, о колективним заносима и идеалима, о страховима и јединствима, но све су то апстракције плитко или никако укоријењене у стварности. Насупрот томе, живот је угрожен многим контаминацијама, у распону од механичког и хемијског загађења, преко загађења буком и духовног, односно умног загађења у виду успостављања примитивних генерализацијских концепата, предрасуда и вулгарних симплификација као вриједности, па до социјалног загађења у виду корупције за коју се веома погрешно сматра да је привилегија и монопол владајућих структура и да има само један крај.
Механичко и хемијско загађење нужни су трабанти модернизације живота и они се не могу избјећи – друштво само може трагати за начинима да их сведе на подношљиву мјеру и задржи у тим границама. Духовна и умна контаминација дуго је таложени седимент и било би наивно и утопистично очекивати да се она може сузбити преко ноћи. Социјално, односно корупцијско загађење спорт је у ком учествује застрашујуће велик дио друштва, при чему не постоји супстанцијална разлика штеточинства између оних који крчме милионе и оних који подмићују јавног службеника каквим ситним износом, па се ни тај проблем не може рјешавати док се не оформи критична маса друштвене свијести која ће уз памет имати и вољу и храброст да искорачи из тог врзиног кола – што мање грађана буде учествовало у корупцији, то ће бити лакше да се открију и судски процесиурају они који остану вјерни тој доминантној религији посттранзицијских друштава.
Бука, међутим, није проблем ког је тешко ријешити – за то је потребно само мало воље и деонтолошке дисциплине међу онима који су јавним новцем плаћени да се старају о јавном добру и јавном интересу, свеједно да ли тај посао обављају у извршној или судској власти. Законодавну власт овдје остављам по страни, она је донијела законе и прописе који можда и нису идеални али који несумњиво пружају основ за заштиту друштва од криминалних и терористичких активности везаних за буку.
Мало старији читаоци сјетиће се времена у ком је уживање у духану било допуштено чак и у аутобусима. Данас је тај порок, који не угрожава само здравље пушача, већ и оних око њега, протјеран из доброг дијела јавног простора, са тенденцијом да се то протјеривање настави и даље. Као страстан уживалац у духанском диму, ја лично тај тренд поздрављам, јер сматрам да мој ужитак не смије бити оствариван науштрб туђег здравља и добробити и јер ми је легализам важнији од порока. А бука је, због своје физичке природе, неупоредиво опаснија од духана и његових отрова. Притом се појединцу знатно теже заштитити од буке јер га она достиже свуда па човјек не може поступити као са неувиђавним пушачем којем ће казати да угаси цигарету нити може тек тако отићи од њега.
Бука је, као што показују бројне студије, својеврстан тумор модерних градова. Мегалополиси и велики индустријски градови буку морају прихватити као датост и нужност, јер је она посљедица управо онога што их чини мегалополисима и индустријским центрима, али у провинцијама и касбама не постоји нити једна једина стварна препрека успјешном лијечењу те болести. Те препреке постоје само у главама и у гаћама друштва, а превасходно у главама и гаћама оних који су јавним новцем плаћени да се старају за добробит друштва и да га штите од криминала и тероризма, укључујући ту и онај акустични.
Елис Бекташ: Упутство за учешће у дијалогу
Поред општих мјера за борбу против буке, законодавац је управама локалних заједница на располагање дао могућност доношења одговарајућих одлука које би могле додатно поспјешити сузбијање те пошасти. И ту није потребно никакво умовање нити нарочит труд да се тај посао почне спроводити – довољно је да се успостави координација између надлежних јавних служби и полицијских тијела, тако да саобраћајна и комунална полиција више не могу користити нерад оне друге као оправдање за властити нерад.
Нажалост, умјесто да раде свој посао, упосленици јавних тијела, дакле они који су јавним новцем плаћени за свој рад, често се упуштају у покушај умовања и дискусије са грађанима који изравно трпе посљедице њиховог недовољно ефикасног и компетентног рада, а понекад се ти покушаји умовања претворе у читаве каскаде јадиковки, тужбалица и објашњења да, ето, нису они криви, да би они хтјели али да не могу, да имају неки виши разлози због којих се не може…
А већ и сама математика показује колико је кратковидо и недотупавно толерисати шачицу криминалаца и акустичних терориста који све бахатије крше закон (управо док пишем ове ријечи, испод мог прозора, турирајући и дркајући своју машину, пролази једанаести акустични терорист од почетка писања овог текста, не питајући се да ли ометају сан неког тек рођеног дјетета или одмор неког болесника у околним зградама). Та шачица дегенерика изазива фрустрацију и трауму код огромног броја житеља града, при чему већина људи чак није ни свјесна да су њихове неурастеније, каткад и психозе, дјеломично узроковане управо том буком. Ако сутра та наталожена фрустрација великог броја људи еруптира, како надлежни јавни дјелатници мисле да објасне разлоге због којих су толерисали шачицу криминалаца и тако саучествовали у злочину против здравља и мира грађана. И како мисле да одговоре на питање с којим су правом свјесно и намјерно занемаривали позитивне законске прописе и одбијали да учествују у њиховом спровођењу, на тај начин изравно радећи против друштва, државе и нације, тог тројства које почива на законима.
Да би се схватило колико је проблем разматран у овом тексту стваран и тежак, довољно је замијенити име споменутог града, Требиње, са именом скоро било ког другог града на Балкану. Бука и акустични тероризам шачице билмеза изједају многе овдашње градове и насеља. Они нису узрок ничега, већ су посљедица посвемашње цивилизацијске и друштвене пропасти, симптом одустајања од друштвеног субјективитета и друштвене свијести и доказ пристајања на слуганство и снисходљиво трпљење као начин постојања.
На крају ћу додати и то да сам прије неку вече имао прилику разговарати са вјерским службеницима овдашње три конфесије и да су ми се сви пожалили на проблем о ком је било ријечи у овом тексту, тужећи се да им је често проблем да у својим богомољама одрже службу због тога. Запањено сам их погледао и одвратио – стрпљиво ћу саслушати ваше јадиковке, али ја нисам адреса која вам може помоћи. Живимо у друштвима која се диче својом изнова разбуђеном религиозношћу и управо ви држите кључеве рјешења у својим рукама. Умјесто да претресате историјске трауме, чијем разумијевању почесто нисте дорасли, потребно је само да јавно проговорите о томе што говорите мени за овим столом, али не метафорички заумним језиком вјере, већ једноставно и прецизно, онако као што се родитељ обраћа дјетету. Ако вас није страх да самјерите и одвагате свој стварни друштвени углед и утицај, учините управо то, па ако ваше јавне ријечи не уроде плодом онда се запитајте гдје сте погријешили и да ли је можда још и раније требало да се мало више обраћате јавности а мало мање домунђавате са њеним изабраним елитама.
