Пише: Елис Бекташ
Деси ли се да ми неко постави питање шта је поезија и како она треба изгледати, обично му упутим зачуђен поглед и направим се да нисам чуо питање, премда се понекад знам и подсмјехнути, и то не баш благонаклоно, ономе ко ми питање поставља, јер ме он уствари пита – шта је добра поезија и како добра поезија треба изгледати. Поезију је немогуће а приори промишљати, стога што је то један од оних појмова који су појмови само условно и које користимо из нужде, у недостатку стварног појма, оног који не измиче дефиницији, па ће се тако само будаласт човјек одважити да нуди своје мишљење о томе шта је поезија и каква она треба бити.
Ја ћу данас и овдје казати да је поезија гласовно сљубљивање искуства појединца и искуства свијета, на постељи стварности и под балдахином оностраности са чијих рубова падају завјесе сновиђења. Но не пада ми напамет инсистирати на ваљаности ове мисли, још мање је проглашавати за некакво знање о поезији јер ћу јој се можда већ сутра грохотом смијати. Мисао о поезији мора бити попут поезије саме – искуствена и непрекидно мијењајућа, односно несклона сваком покушају канонизације. Такви су покушаји, сва та теоријска паламуђења о поезији, корисни само као макиваре, дакле као лутке на којима поезија увјежбава своје ударце и своје блокаде.
Но ако не знам шта је поезија и како она треба изгледати, не устручавам се казати да је итекако знам препознати када се она појави преда мном. И да се не либим радосно узвикнути – ево поезије! Не чиним то често, јер ни поезија није честа. Није добар онај Миљковићев стиховни вапај да ће поезију писати свако, чак ни поезија не допушта такву врсту непрецизности. Поезију ће можда покушавати да пише свако, али писаће је само они који су је увијек и писали – пјесници.
Један од малобројних пјесника у овом временскопросторном одсјечку, ког нећу прецизно омеђавати, већ ћу читаоцу оставити да обави тај незахвални посао, несумњиво је Аднан Жетица, чију сам збирку Аутентична повијест кућног броја 198 у даху прогутао, намјеравајући да јој се касније вратим и ишчитам је сталоженије. Узалудна је то била намјера, јер сваки пут кад бих је узео у руке, поново бих је прогутао у даху, сваки пут узвикнувши оно што сам и при првом сусрету узвикну – ево поезије!
Аднанове пјесме које слиједе стављам овдје не би ли читаоца потакнуле да себи учини угоду и пронађе ту збирку или га барем натјерале на кајање због лијености и пропуштања да уђе у овај Жетичин виноград горчине, хумора, туге и радости сјећања, свега оног што је човјечно на онај начин којег свакодневно заборављамо.
Капе
Фес виђах једино на хоџиној глави.
У сафовима иза феса стајале су французице.
Они који се нису прегибали носили су мице.
Мице сам поздрављао с добар дан.
Французице са мерхаба.
Фес са селамалејк.
Французице на глави очева нису се смјеле дирнути.
Пипа на њима била је алем на мунари.
Синови су постали очеви, љубоморни на своју дјецу,
јер су унуци почели кечкати французице.
А очеви су постали дједови и схватили
да је борба са коровом у башчи најсмисленија борба
коју човјек у животу може да изгуби.
Ласте
Ласте су долазиле. Савијале гнијезда.
Изнад улазних врата. На осигурачима за струју.
Редовно срале по балкону.
Чистили.
Нисмо их тјерали јер смо вјеровали да доносе срећу.
Онда су сви почели вјеровати у бога.
И то да су ласте због мириса барута отишле.
И да гавран на дрвету у авлији значи смрт.
И да мачка црна значи смрт.
Вјеровали смо у све.
Кад је вјера спласла.
Вратиле су се. Као да ништа није било.
Те птице као људи су.
Кад их требаш нема их.
А кад дођу, на радост дођу.
И серу.
Јакне
Очеви су се вратили.
Из заробљеништва.
Са по двије топле зимске јакне.
У егзотичним бојама.
Љубичасте. Пурпурне.
С три пруге укосо од лијевог рамена преко срца.
Као Бајернови дресови.
Ма колико ми се нису свиђале желио сам је имати.
Сва школа их је имала.
Скоро сва.
Неколицина нас је носила излизане тексас јакне.
На прсте једне руке могли смо се набројати.
Ми. Чији очеви руке нису подигли. У зрак.
Да им кројачи узму мјеру.
