Пише: Елис Бекташ
Увријеженом вјеровању у инат, инсан никад ништа не пропушта. Ако није ручао, није ни требао ручати. Ако није јебао, није му ни било суђено да јебе. Ако није рекао ријеч то је зато што ту ријеч није ни требало изрећи. Није отишао на море – чудна ми чуда, та шта ће инсан на мору. Није погледао филм – погледао је зато нешто друго или је, што је још благородније, о нечему маштао.
Једино неки међу нама пропусте да умру у вакат. Е такви су несрећни. Пропустивши умријети, онда све друго пропуштају. Знадем ја једног таквог а боље да га не знам. Тешко га гледати како се пати а помоћи му не можеш. Мисли да се пробудио а он пропустио опет заспати. Грицка свој ручак а сав се сневеселио јер пропушта јебат. Други пут тако јебе а све га зној облијева од нервозе што пропушта вечеру. А најгоре је кад проговори. Све је у животу своме пропустио па онда хоће ријечима да искаже све о свему. Зна он да је то немогуће али не одустаје.
Кажем вам, мука голема, боље да међу знанцима имам каквог џепароша или чак убицу него таквог несрећника.
