Пише: Елис Бекташ
Бањалука се током своје повијести неколико пута затекла у улози попришта више или мање значајних битака и бојева. Неки су били тек спорадични окршаји, крваве чарке какве ту и тамо избију без смислена разлога и повода, а неки су, опет, одлучивали усуд држава и народа, претварајући бујицу повијести у јасно омеђен ток а нама дарујући илузију да се повијест одвија по некој законитости вишег реда и да је сваки њен исход уствари био и једини могућ.
Тукле су се око Бања Луке римске легије, Илири, Келти, Авари, дивља племена словенска касније претопљена у Србе, Хрвате и Бошњаке, Турци, Угри, Аустријанци… све до Нијемаца, усташа, четника и партизана, па су је чак и Американци бомбардовали својим Либераторима Б-24. Посљедњи рат, ваљда стога што и није био прави рат већ сељачка туча експоненцирана количином оружја у њој кориштеног, оставио је неким чудом Бања Луку по страни, барем кад је у питању оно што војници називају активним борбеним дејствима.
Како било да било, битке и бојеви имају свој рок трајања и временом се своде на безначајне повијeсне честице којима ће пажњу посветити још само историчари, хобисти и идиоти који непорециво вјерују да у прошлости лежи оправдање за њихову накарадну и злоћудну перцепцију садашње стварности. Бањалучки бој из 1737.године несумњиво је имао значајног утицаја на живот Бањалуке године 1738. Међутим, његов утицај на данашњи живот тог града једнак је утицају, рецимо, битке за освајање Сурабачија на Иво Џими, Ханибаловог уништавајућег маневра код Кане или битке код Хејстингса у којој су стрелци оборужани далекометним луковима наговијестили застрашујућу моћ артиљерије и обрушавајућих бомбардера.
Антоније Ковачевић: Није реч о пропагандном трику, ово се заиста десило.
Све битке, па тако и бањалучке, вођене у прошлости, имале су своје побједнике и своје поражене, али данашњи им је исход – неријешен, а значај сведен на ништицу, премда се то плебсу нико не усуђује саопштити. Одиграла се, ипак, у Бањалуци једна битка која ни данас није лишена значаја, барем у мјери своје недовршености. То је она битка о којој нас извјештава београдска Политика у свом издању од 18.септембра 1904.године. У сасвим краткој новинској цртици каже се сљедеће:
Из Бања Луке јављају за интересантну ствар, која се пре кратког времена тамо збила. Искупила се тамо сва дечурлија из вароши и околине, тако да их је било око 500, па се разделе на Русе и Јапанце.
Турска и чиновничка деца представљала су Јапанце, а остала Русе. Бој је био крвав и једва је жандармерији пошло за руком да растера ратоборну дечурлију.
Значај те битке садржан је у сљедећем питању – за бањалучку дјечурлију знамо које је улоге играла у својој неумјереној и насилној забави. Али које смо улоге ми играли и које улоге, дођавола, још увијек играмо? И да ли смо заиста баш толики идиоти па да вјерујемо како их играмо увјерљивије од бањалучке дјечурлије у улогама Руса и Јапанаца?
