Борислав Пекић, демократ, исељеник, повратник, али прије свега и изнад свега – писац
Разговор водио Елис Бекташ
Бориславе, у којој Вас је мјери и на које начине затвор обликовао као писца?
Преузимам ризик да будем доживљен као осветољубиви старчић, али све сам уверенији да уметник или интелектуалац, који је био савременик Брозове владавине, а није у апсу провео макар једну ноћ, макар због неке у пијанству несмотрено изговорене речи, не може бити доживљен као етичан у мери потребној за посао којим се писци и интелектуалци баве. Солити памет другоме не захтева вештину и знање хирурга, нити снагу и одважност рудара, али тај етички минимум заиста је нужан. Допустићете ми још мало старачке јеткости. У режимима који затварају и суде мисао и реч, етично је бити затворен. Избегавање да се такво искуство стекне неће бити искупљено чак ни смрћу. Смрт јесте велика, чудесна разрешитељица, али она није свемоћна. Она није била довољна да од Миљковића начини правог песника. Да је смрт, поготово она насилна и трагична, предуслов за постајање уметником, данас бисмо овде имали можда и читав милион Бећковића. Срећом, немамо их.
А затвор је за писца пожељан, чак и у државама које се не понижавају шаљући полицију на врата тако небитних створења. Он вас научи да држите језик за зубима када је то потребно. Зар мислите да писац може стећи драгоценије знање?
Коначно сте добили споменик у свом граду, и то на једној од најљепших локација у њему. Ипак, не доимате се као неко ко у томе види нарочиту част.
Пре свега, споменици писцима не постављају се на тргове, та су места резервисана за војсковође и револуционаре. Бронзаном књижевнику место је у парку, тамо где има довољно голубова, чији измет временом скоро избрише разлике између писаца, макар оне телесне. У парку су људи опуштени, лишени журбе па имају времена да приђу споменику и прочитају име човека који ту стрпљиво и без речи подноси деловање неуморних голубијих стомачића. У центру града ти исти људи из неког ће разлога осећати као обавезу да изгледају озбиљно и ужурбано и стидеће се свог незнања. Нисам ташт, али понекад ме уједе примедба људи из унутрашњости да Дражин споменик није веродостојан или да је реч о Дражи из млађих дана, када још није носио браду.
Уз то је помало тужно гледати у место на ком је некад била живописна кафана Ариље. То бих некако и поднео, али ме нервира што из дана у дан морам гледати предимензионирану зграду позоришта које се још увек зове именом непостојеће земље. Знате, ја сам због једног много већег Југославенског драмског позоришта, са знатно богатијим репертоаром, морао напустити тада још увек постојећу земљу. Зато бих био веома захвалан надлежним ако буду толико љубазни да пронађу неки усамљен багрем на Калемегдану, да му правим друштво.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
Још увијек се пребројавају гласови са посљедњих избора у Србији. Ваш некадашњи изравни противкандидат, Војислав Шешељ, вратио се из политичке хибернације овјенчан славом побједника над хашким трибуналом и успио је прећи цензус са својим радикалима. Тих 8 посто ипак је знатно слабији резултат од оног којим је Вас побиједио прије четврт стољећа. Значи ли то да бисте Ви данас могли направити бољи резултат у политици?
Молим Вас, ако бирачко тело није видело потребу за мном у часу када је демократија још увек била пупчаном врпцом везана за комунизам, зашто би је видело сада, када демократија увелико пуни своје пелене стомачним садржајем. Разлог Шешељеве победе 1991.године веома је једноставан – Војислав је пре свега био збуњени и изопачени комунист, превасходно по методи и по вулгарном материјализму ког се никада није одрекао, а тада је у Србији било знатно више разочараних и изопачених комуниста међу гласачима. Па и данас за њега гласају исти људи. Војислав је већ четврт века најпоузданији бројач лумпенпролетеријата у Србији.
Прије више од три десетљећа објавили сте Беснило, међу читатељском публиком Ваше најпознатије дјело. Тај роман, својим духом и својом увјерљивошћу, као да се отима српској књижевности и настоји ући барем у енглеску, иако на оточном језику није написан. А одјек пророчанства у њему био би још гласнији да сте га територијализирали овдје, да сте вирус препустили београдској зрачној луци умјесто Heathrowu.
Ту сте потпуно у праву. Само шачица мени најближих људи знали су да сам то и хтео учинити, да је прва скица Беснила своју драму одмотавала у Сурчину. Али онда сам се суочио са једним наизглед баналним, а уствари веома битним проблемом – када бих радњу Беснила сместио на Балкан, како бих читаоцу, дођавола, објаснио када је епидемија започела, а када је завршила.
Испод Вашег пера дуго није изашао нови наслов. Пишете ли нову књигу?
Ја увек пишем, а питање корица је само питање моје таштине, искључиво због тога повремено одлучим препустити понеки део свог писања издавачима. У последње време немам проблема са здрављем и користим сваки слободни тренутак да га проведем напољу, ако пролазите Цветним тргом, често ћете ме видети на њему. Због те жеље да што више уживам у спољном свету, немам времена да се бавим романом, па сам се вратио себи веома драгој форми, епистоли, и радим на четвртом наставку Писама из туђине. Некада сам мислио да је туђина питање географије, сада знам да је писцу туђина питање постојања.
Зар не постоји начин да се писац ипак негдје скраси и пронађе свој дом?
Постоји, али под одређеним условима. Осредњи или лош босански писац увек може у Београду да пронађе свој дом.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
