Пише: Елис Бекташ
Однос између писца и његових страхова једно је од оних комплексних и слојевитих питања на која се не може понудити коначан и тачан одговор те стога ни ја нећу покушати да га дам већ ћу само казати да је писац без свијести о властитим страховима тек надмена будалетина као што је онај писац који пориче постојање властитих страхова обични преварант и пехливан, а онај који се препусти загрљају својих страхова нит је писац нит је пунокрван човјек већ од њега испадне нешто онако попут Јерговића, не дао драги Бог ником такве недаће.
Међу мојим страховима у погледу писања можда су најважнија она два од којих ме један пријечи да се не стровалим у манир и тако да постанем елемент литерарног естаблишмента а моје писање да престане бити непремостива барикада отуђености од руље и тај је страх благородан и за мене и за књижевност па и за руљу, али онај други страх понекад се знаде устобочити као какав паладин на улазу у скривене одаје властитог писања јер је то страх пред покушајем да женске ликове у свом писању покушавам створити онако као мушке које стварам с приличном лакоћом.
Тај је страх плод мог увјерења да писање мора извирати из искуства а не из лектире а како у искуству немам садржано бивање женском, то могу писати само о властитом доживљају женских бића без претензије да читаоца убиједим како је то женско биће одиста такво каквим га ја доживљавам. Немојте мислити да сам ја једини писац који се мучио са таквим страхом јер су пред њим током повијести поклекли многи писци које спаја једна заједничка одлика, а то је поштење вишег реда и одсуство претенциозности.
Сусрет са великим женским ликовима свјетске литературе, од Хомерове Пенелопе и Кирке, преко Сервантесове Дулсинеје па све до Булгаковљеве Маргарите озбиљног ће читаоца оставити у увјерењу да су то само слутње и скице стварних женских бића која су неупоредиво слојевитија и раскошнија од својих заступница и својих одраза у књижевним дјелима. Хемингвеј мудро одлучује да удвоји пикантни лик младе грофице у свом величанственом роману Преко ријеке и кроз шуму и да га прикаже и као жену али и као њену слику, на тај начин поштено признајући да најдаље до чега мушкарац може стићи у разумијевању жене јесте разумијевање властите слике која ту жену приказује.
Постоје, ипак, ријетки егземплари поштених мушких писаца којима је пошло за руком да оживотворе женске ликове и прикажу их у свој њиховој пуноћи и то нипошто нису изузеци који потврђују правило, што је један од најгрђих идиотлука што их је људски ум домислио, већ су то једноставно изузеци на чијем постојању ваља бити захвалан и уживати у њима, нипошто не покушавајући опонашати их јер такво прегнуће увијек заврши у наказној карикатуралности.
Један од таквих примјера лик је суптилне и помало неурастеничне глумице Толе Мохочи у Брандисовом роману Рондо у ком Брандис са таквим умијећем ствара тај лик из ништавила и подарује му стварни живот да сам се ја, упркос чињеници да писац није расипао ријечи на опис Толине тјелесности, у млађим данима често знао самозадовољавати мислећи на Толу Мохочи у коју сам био смртно заљубљен јер је она изгледала управо онако како сам ја, тада још увијек млад и неук, замишљао своју идеалну љубав, не схватајући оно што ћу много касније и након много мука и перипетија научити, а то је да наша идеална љубав мора бити комплементарна не са нашом идеализацијом себе самих већ са нашим несавршеностима.
Но Брандису је за Толу Мохочи био потребан читав роман а ја сам једном имао срећу да упознам писца који је женски лик створио на начин лапидаран па и лаконски, што ће рећи уз употребу најмањег могућег броја ријечи од којих је свака била савршено прецизно одабрана да послужи својој сврси. Тај се писац, за којег вјероватно никад нисте чули јер он није објавио ниједну књигу а ја сумњам да је уопште и писао књиге, звао Милутин и ја сам га упознао једног давног љета у Драчама на Пељешцу гдје је он проводио љета са својом супругом док су зиме проводили у Београду гдје је Милутин прије мировине радио као пилот.
Милутин је као млади партизански официр, захваљујући свом здрављу и снази те виспреном и знатижељном духу, одабран за полазника прве генерације послијератних војних пилота и ја сам уз лозовачу која је била пожутјела од љутине уживао у његовом приповиједању о префињеним апаратима на којима је летио а међу којима су се нарочито истицали Спитфајер и Москито. Ја сам га једном упитао какав је апарат био Москито и какав је био осјећај летјети на њему, а Милутин је казао – треба устати кад се каже Москито – и одиста је кренуо устати али у томе га је спријечила већ обољела и онемоћала нога.
Управо је Москитом из извиђачке ескадриле базиране у Титограду Милутин обављао аерофотографисање јадранске обале за потребе планирања њене одбране од душманске инвазије и једном је из пуке знатижеље узео да погледа развијене снимке па му је Пељешац тад заголицао машту. Већ идуће љето Милутин је дошао на тај мирисни и благородни полуоток и купио парче земље у Драчама гдје је упознао и мјештанку која је купила његово срце и с којом је провео дуг и складан брачни живот.
Милутин је дочекао и увођење млазњака у ратно ваздухопловство те је летио чак и на чувеном Сејбру који је југословенском генералштабу давао варљиву наду да ће се моћи супротставити совјетским МиГ-овима у случају белаја а по окончању каријере војног пилота прешао је у цивилну авијацију и био је капетан ЈАТ-овог Боинга на линији Београд – Њујорк.
Препричавајући успомене из тог доба, Милутин се присјетио и једне од стјуардеса на тој линији која је имала парадигматично и популарно име међу југословенским стјуардесама што ће рећи Весна и која је повремено била црнка а повремено црвенокоса. А онда је Милутин изговорио реченицу која ће у мени заувијек одјекивати као недостижни идеал у погледу поетског и литерарног говорења о женским бићима. Каква је то била пичка, мој младићу, казао је ветеран небеских висина, кад дође на посао та не проговара док не дрмне барем два дупла вињака.
