Пише: Елис Бекташ
Деградација, а у доброј мјери и дегенерација модерног концепта демократије нису успјеле потакнути друштва на њено преиспитивање и трагање за новим рјешењима која би унијела нову виталност у једини модел политичког уређења који је колико-толико гарантовао шире друштвено учешће у политичким пословима. Умјесто тога, друштва се све силовитије окрећу ка конзервативним и ригидним идеологијама и политикама, пословнично склоним рестриктивном приступу у пољу слобода.
Ријеч је о процесу који је давно започео на глобалном плану и ког ће тешко бити могуће зауставити, па се друштвима ваља привикавати на живот са његовим плодовима. Но, гле чуда, редукционизам слобода у развијеним демократским друштвима није резултат опонашања мање демократичних политичких модела, већ је хитац из стартног пиштоља у тој утрци испаљен у колијевци модерне демократије, Сједињеним Америчким Државама, када је 2002. године донијет закон о домовинској безбједности.
Не морају, међутим, сви рестриктивни закони у простору слобода нужно носити набој потенцијалне опасности и пријетити да се изобличе у нешто што цивилизација са нелагодом памти. Довољно је, на примјер, бацити овлашан поглед на скупштинска засједања у постјугословенском простору па уочити да неугодно велики број заступника током сједница глади своје паметне телефоне или их чак користи за разговоре.
У свим тим скупштинама заступници на располагању имају рачунаре, што значи да су им доступне све потребне и релеватне информације за обављање заступничког посла, тако да не постоји апсолутно никаква потреба за кориштењем додатних уређаја у личном власништву. Уосталом, уколико војник, као државни службеник, током обављања стражарске службе не смије користити телефон, зашто би та привилегија била омогућена политичким депутатима током скупштинских расправа и гласања о законима.
Чврсторукашки унутарпартијски централизам и све израженија неспособност све већег броја скупштинских заступника да самостално одлучују у складу са прокламованим циљевима и смјерницама својих партија због чега непрекидно морају бити на диспозицији партијским централама и партијском вођству, не смије бити оправдање за ненамјенско трошење радног времена плаћеног буџетским, дакле јавним новцем.
Због тога би ваљало слиједити примјер Италије која је забранила кориштење приватних телефона током парламентарних засједања. Доношење таквог закона барем мало би вратило повјерење бирачких у законодавна тијела и послало би драгоцјену поруку да обављање посла у јавном интересу и плаћеног јавним новцем не смије бити ометано приватним интересовањима, попут гледања видео материјала са Тик-тока, фејсбучења, ашиковања са љубавницама или чак уживања у порно сајтовима. Сву за посао потребну комуникацију скупштински заступници могу остваривати преко службених рачунара.
Демократија се налази пред огромним искушењима и велико је питање како ће им одговорити и да ли ће их бити способна савладати, јер је одавно изгубила кондицију и виталност и склизнула је у бирократско рутинерство. Најмање што се може учинити у покушају њеног спасавања јесте доношење једног таквог закона који би политичким депутатима недвосмислено поручио – радите посао ког сте се прихватили и за који вас плаћа читаво друштво, јебем ли вам дан кад сте први налог на друштвеним мрежама направили.
Поред тог закона, ваљало би донијети и закон о санкционисању заступника који без ваљаног разлога не присуствују скупштинским засједањима и другим активностима, по узору на законе који су на снази у Италији, Шпанији, Јапану и многим другим земљама и који прописују кажњавање неодговорних заступника у распону од дисциплинских мјера па све до потпуног губитка мјесечне надокнаде за рад.
Парламентарни живот у постјугословенском простору одавно је претворен у бурлескни водвиљ и такво ће се стање по законима дијалектичке нужности наставити све док из парламената у потпуности не исиса и посљедњу капљу сврхе њиховог постојања, остављајући им само бирократско оправдање као raison d’être. Горе споменути закони тешко да имају исцјелитељску снагу, али несумњиво би допринијели да се парламентарна тијела и депутати у њима барем мало упристоје и подсјете на значење појма одговорности, ког су давно заборавили под атлантским теретом појмова псеће лојалности и послушности.
