Пише: Елис Бекташ
Тамо негдје у посљедњим данима свијетле и драматичне југословенске епохе за коју вам не могу казати је ли била дуга или кратка јер се једнима отегла ко година а другима зачас прошла као рок употребе на јогурту, задесим се ја на средњем плавом Јадрану који је тада још увијек био Маре нострум Југословенима, који су вјеровали да ће прије Јадран нестати онако као Панонско море него што ће пропасти Југославија, али ето недуго затим Југославија пропаде као Атлантида а Јадран остаде на свом мјесту и једнако плав, само што му дискретни одсјај црвене боје више није долазио са петокраке на тробојци, већ са сваког другог поља оне табле за друштвену игру шах, али ја сам тада био млади билмез којем узаврели хормони нису допуштали да сагледава и разумијева појаве у нашој самоуправној заједници равноправних народа и народности, већ сам имао посве друге преокупације које нису захтијевале никаква теоријска разматрања, већ што више праксе која је према марксистичком учењу непресушно искуствено врело, па сам то љето у оквиру праксе ступио у активност ашиковања са једном симпатичном али помало стидљивом и лијепо одгојеном дјевојком из унутрашњости те смо вријеме углавном проводили на плажи или у шетњама или сам ја веслао сандолину а она је захватала воду длановима па је пљускала и по себи и по мени и ја сам све те физичке напоре сматрао за жртву коју вриједи поднијети за благородну могућност стицања праксе, али ми је зато веома тешко падала њена неутажива знатижеља која је као зечић скакутала са теме на тему и постављала ми безбројна питања на која сам ја ипак стрпљиво одговарао, а међу тим питањима била су и нека актуелна попут питања језичког аспекта националног идентитета које се у то вријеме поново разбуктало и изазивало жестоке расправе па и раздражљиве свађе чак и међу дојучерашњим најбољим пријатељима у југословенском друштву, а ја сам јој објашњавао да то питање има веома мало везе и са језиком и са идентитетом, већ је ту ријеч о потреби чељади да имају нешто што је само њихово па тако неко хоће да има свој језик и да га не дијели ни са ким осим с хордом билмеза налик себи, а неко хоће да има симпатичну дјевојку у друштву овако као ја и тај мој виспрени комплимент измами дражестан осмијех на њеном лицу а можда би измамио и још штагод али сандолина није баш најбоље мјесто за измамљивање ичег више од осмијеха на лицу па ја завеслах натраг ка обали у намјери да јој предложим одлазак у собу нудећи умор од веслања као оправдање тог приједлога, али чим смо ступили ногама на копно она ме предухитри и предложи да одемо на освјежавајући напитак Миринду, па ја помирљиво слегнух раменима и казах себи – а шта ћеш, није ни Титов пут до стицања праксе био ништа бржи, те тако сједосмо на оближњу терасу и док смо пијуцкали своје Миринде онда искористи прилику да утажи још мало своје знатижеље па ми признаде да је недавно читала едукативни часопис Двоје у ком је био чланак о некаквој Г тачки, али написан прилично рогобатним и тешко разумљивим стилом, онако као некад поздравни телеграми другу Титу за Дан младости, па она затражи да јој мало појасним ту тачку а ја се једва суздржах да не потрчим преко терасе са дигнутим рукама и да проклижем на кољенима онако као Манце кад постигне погодак и суздржао сам се само зато што сам се у задњем тренутку сјетио да је Манце прво давао голове па их тек онда прослављао а не обратно, те јој, глумећи лежерност, стадох објашњавати оно што сам знао о тој Г тачки и онај ко би ме са стране слушао остао би у чврстом убјеђењу да моје ауторитативно и увјерљиво излагање извире из богате праксе а не из теорије мада је ствар била посве обратна и таман кад сам експозе приводио крају ријечима да о Еуклидовој тачки знамо да нема димензију а да за Г тачку већина чељади не зна гдје се она налази и кад сам намјеравао да коначно предложим поподневни одмор у соби, она се сјети онога што сам јој раније тумачио о језику као изворишту идентитарних одређења па уз дражестан осмијех каза – ето, свађају се око тих разлика у језику а нема никакве разлике између Г тачке и Г точке, но ја на ту досјетку остадох хладан као тек послужена Миринда па јој рекох – не буди брзоплета у закључцима, јер Г тачка и Г точка уопште нису синоними нити означавају иста мјеста на женском тијелу, на шта се симпатичној дјевојци очи раширише и усне растворише од чуђења, а ја не сачеках да она постави питање већ одмах наставих – о Г тачки сам ти управо говорио и она се налази ту – па на том мјесту дискретно показах кажипрстом у правцу њених гаћица – а Г точка се налази овдје – и тад хитро гурнух прст између њених полуотворених усана па њиме дотакнух непце што сам дубље могао дохватити но ипак пазећи да не дотакнем подручје осјетљиво на подражај и да не изазовем повраћање и чим сам извукао прст предложих да одемо на тај проклети поподневни одмор у собу што она помало изненађујуће спремно прихвати упркос својој љупкој стидљивости и тако сам ја коначно отворио бесконачни простор праксе без ког је теорија само испразно наклапање али ту се суочих са једном ситном препреком садржаном у томе што симпатична дјевојка није била баш сигурна жели ли сазнати каква су чудесна својства Г точке, двојећи да би јој то могло бити превише нових сазнања за један дан а ја сам јој рекао да то нису сазнања о морима или о планинама попут Биокова, већ о нечем толико сићушном да се ни дванаест таквих нових сазнања не би могло сматрати за једно право ново сазнање, али те моје ријечи нису биле довољно увјерљиве па јој казах – добро, нека буде само Г тачка, али знаш да након тачке нема више реченице а ако метнемо двотачку иза ње се текст наставља у виду набрајања или управног говора и та срећно одабрана метафора показа се као погубна за њену колебљивост и њене двојбе а кад смо исцрпили здружене снаге наше младости у стицању праксе ја се завалих и утонух у блажено тупило ума и једино што ми је пало на памет била је мисао да свакако треба бити захвалан на богатству нашег српскохрватског-хрватскосрпског језика у погледу дијалекталних варијетета јер без тога тешко да бих то љето праксом обухватио и то непоновљиво искуство дотицања Г точке својим безбројним и безименим тачкама високе осјетљивости на додир а онда ме из тог полудријемежа прену њен умилни гласић који је зацвркутао – ти си казао да иза двотачке слиједи још текста а сад ево шутиш као оне рибе што смо их гледали из сандолине, на шта јој ја одвратих – па нисам казао да текст мора одмах слиједити двотачку, након чега ме она запита с погледом и осмијехом у којима више није било ни најмањег трага оне њене стидљивости – па кад ће онда тај наставак текста? а ја мало размислих па јој одговорих – кад измисле интернет и фејсбук и твитер, и ево ово што сте управо прочитали ријечи су које слиједе иза оне Г двотачке са средњег плавог Јадрана прије више од тридесет година током којих је језик престао бити богато царство различитости и постао фукарска губернија скучености па вам никако не може послужити да уз његову помоћ стјечете праксу у друштву симпатичних и знатижељних кошпи и једини секс ког можете добити помоћу ваших дегенерисаних и пропалих вернакулара јест онај кад себи рекнете – јебо ја своју матер која ме родила у овом ћумезу.
