Пише: Елис Бекташ
Често се враћам Пекићевим дневничким записима који ме нагоне да размишљам о муци умјетника и мислиоца, а прије свега људског бића, што је порађа вољна или изнуђена недосљедност. Опортуно пристајање на бесмислене компромисе, које у једном часу може изгледати као разборит и прагматичан чин, већ сутра може постати врело човјекове горчине и оног страшног осјећања да је изневјерио себе сама. Да барем мало ублаже ту горчину, марљивим је писцима на располагању ријеч, којом они себе објашњавају или њоме прикривају муку садржану у судару једноставности и истине о себи. Али они који не пишу, или пишу али само оказионо и не уздајући се у моћ властитих ријечи, они требају на вријеме размишљати о посљедицама својих пристајања и својих компромиса и о начинима да ту горчину избјегну, јер је ничим неће моћи ублажити и затомити кад она почне шикљати из њих и претварати их у јетке, циничне старце који умјесто лијепих сјећања имају само недовршене обрачуне, и са свијетом и са самим собом.
Заиста се тешко отети утиску да је Пекић, онако одмјерен и затајан на површини, у својим посљедњим годинама искусио мучне тренутке у којима је жалио што није на вријеме неким људима у лице и јавно рекао неке ствари. Посве је излишно расправљати о томе да ли је у праву био Пекић или његови опоненти, ствар је у томе да је он прешућивао – самога себе. И да је тако, на неки начин, себе самога изневјерио. Пекић је био господствен и конфликтима несклон човјек, па је такав манир у односу спрам живота пренио и у своје писање те ово о чему говорим није баш лако препознати у његовим записима. Тек ту и тамо бљесне искра филозофичне љутње на себе сама. Већина би других писаца на његовом мјесту од тога направила лични перформанс, у ком би емоције поступно истискивале мисли да их на крају потпуно прогнају. А то је онда жалостан призор, јер таква самооперетизација неће потакнути жуђену емпатију код других, већ само сажаљење, то најужасније од свих осјећања на којима људи граде међусобне односе.
Сви чинимо грешке и то није тако трагично као што изгледа онима који вјерују да је би живот требао опонашати школски наставни садржај. Битно је да се о властитим грешкама размишља и то на начин који сваку благонаклоност и помирљивост одбацује као опасне и штетне. Посипати се пепелом пред другима због неке раније грешке само је нова грешка у низу, почесто одвратнија од претходне. Бити немилосрдан према властитим грешкама у самоћи, то је оно што човјек дугује себи, јер само тако може остати вјеран самоме себи, чак и ако је своје исправности замијенио новим исправностима.
Сваки се човјек непрекидно мијења, био он тога свјестан или не, а притом нам није дато да са поуздањем можемо предвидјети исход наших метаморфоза. Стога није разборито ослањати се на данашњу, увијек само привидну, чврстоћу као гаранцију да сутра нећемо бити рањени и обогаљени својим јучерашњим пропустом или грешком. Овај ја, самоувјерен и пун поуздања, који на грешку одмахује руком и прихвата је као ни по чему пресудан елемент свог живота, можда ће већ сутра бити замијењен неким другим ја, који ће због те грешке патити, доживљавајући је као своју прву и потпунију смрт, након које му не преостаје ништа друго доли у горчини чекати и ону формалну, биолошку.
Но то што се човјек бави, и што ће се бавити, властитим грешкама у самоћи и не посипајући се пепелом како би искамчио похвалу и потврду властите доброте, од њега не захтијева да игнорише туђе грешке, поготово када се оне изравно тичу њега и са његовим се грешкама преплићу. Никакву обавезу пред човјека не поставља ни то што је на грешке других у једном часу прешутно пристајао, тада сматрајући да је то одбрањив и нешкодљив компромис.
