Пише: Елис Бекташ
Међу превејаним криминалцима и искусним женскарошима постоји једно неписано али свето правило које гласи – никад не признај. С обзиром на криминогену и швалерску онтологију данашње политике, то се правило данас уважава и међу политичарима и јавним радницима који свој посао имају захвалити политичкој лојалности. Такви вам ни за живу главу неће признати да су погријешили, па и по цијену да својим правдањем вријеђају и понижавају јавност, укључујући ту и своје бирачко тјелешце.
Након ујдурме са хеликоптером, коју су у здруженој циркуској тачки извели политички Београд, политичка Бањалука и политичко Сарајево, а о чему сам овдје писао прије неки дан, за јавност је уприличена и наредна циркуска тачка, овај пут у изведби Бориса Трнинића, в.д. директора Републичке управе цивилне заштите у Српској, који је у изјави за Независне новине навео да је хеликоптер само привремено напустио Требиње, како би учествовао у вјежби полицијских снага у Србији, те да није било никаквих процедуралних прекршаја око прекограничног прелета летјелице.
Трнинић, као модерни менаџер у тијелима јавне управе, добро зна да је партијска лојалност свети завјет и да се тој лојалности на путу не смију испријечити никакве тривијалности и безначајности попут, рецимо, стручности и легализма. Стога би било неправедно од њега очекивати да зна како се војне, полицијске и сродне вјежбе са ангажовањем капиталних техничких средстава, што хеликоптер несумњиво јесте, планирају годину дана или барем неколико мјесеци унапријед. Нарочито у полицијским вјежбама тај припремни и плански период мора бити дугачак јер полиција, за разлику од војске у мирнодопском режиму, извршава огроман број редовних послова и задатака па стога одређивање времена одржавања вјежбе мора бити плод детаљних процјена и опсежне координације.
У таквој ситуацији, са свијешћу да непосредно предстоји давно планирана вјежба, слање хеликоптера у другу државу, само да би се он одмах повукао натраг, представља изузетно нецјелисходно расипање техничких и људских ресурса и харчење буџетских средстава. То уједно представља и чин крајњег аматеризма, па је Трнинић својом изјавом уствари упутио жестоку критичку жаоку највишим инстанцама полицијских тијела у Србији и оптужио их за дилетантизам. Он, наравно, није имао намјеру тако увриједити и понизити колеге из сусједне и пријатељске Србије, али немање лоше намјере није довољно тамо гдје нема ни знања нити етичке одговорности према јавном добру.
Ујдурма са хеликоптером и Трнинићево немушто и нелогично образложење ни по чему нису прворазредни скандал нити преседан. То су само парадигме безобразлуком и презиром обликованог односа данашње политике према јавности а тим сам се случајем позабавио искључиво из разлога што је најсвјежији. Погледа ли око себе, читалац ће такав однос пронаћи у буквално сваком ћошку овдашњег политичког живота, свеједно да ли је ријеч о политичком Београду, Сарајеву, Бањалуци, Мостару… Бахатост удружена са дилетантизмом, као политичка онтологија, толико је узела маха да се чак ни опозиционе политичке структуре не труде да прикрију свој презир према јавности коју сматрају за нижи облик егзистенције чија је једина сврха ритмично кретање ка бирачким мјестима, онако како то чине леминзи.
Па шта је онда рјешење, упитаће неко. Децидан одговор не могу нити желим дати, јер чврсто стојим на становишту да су одговори на суштинска друштвена питања који долазе из само једне главе увијек опасни. Али зато могу понудити један приједлог друштву на разматрање – ако је политичко знање већ омануло у југословенској лешини и показало се као недостатно да друштву понуди барем минималну подношљивост и пристојност у простору политике, можда је вријеме да се умјесто са знањем покуша са срећом и да се коначно одустане од нерационално скупог изборног процеса и да се владајуће структуре бирају уз помоћ бубња са лото куглицама.
Сличност између различитих политичких опција, скупа са потпуном смрћу суверенитета и потпуном зависношћу политике од корпоративних интереса и императива, гарантују да би исход лото извлачења политичких добитника био по својим коначним резултатима идентичан исходу избора на које излази бирачко тијело, а друштво би уштедило знатна средства која се троше на сложене изборне процесе све упитнијег легитимитета и све упитније сврхе.
Корупција, дилетантизам, слуганско и снисходљиво испуњавање корпоративних интереса, еутаназија јавног добра… све би се то наставило и са политичким структурама извученим из лото бубња, но постоји могућност да би политичке структуре, лишене потребе да се додворавају оном најгорем, нажалост и најагилнијем, што чучи у широким бирачким масама, можда мало мање вријеђале разум јавности и мало мање понижавале јавност својим идиотским објашњавањима.
