Пише: Елис Бекташ
Из необјављеног пјесничког рукописа
тек што је прекинута
пупчана врпца
а мјесец већ скакуће
када би смрт обукла
пончо и шешир
ми бисмо рекли луда
бјелина бјелинама
тихо бјелина
црнило на ред чека
сјећања ми све више
граници личе
невидљиво присутној
двије уличне маште
мјаучу ноћу
испод мога прозора
склопљен кишобран тихо
броји слогове
то он хаику пише
како то буде весело
кад се спотакнеш
о жицу од маљутке
краљевским именима
глас као женски
сад синове дозива
вјетролике истине
без кормилара
за злато изгарају
дражесно уврнути
протекли дани
попут свињских репића
као ждријебе
хрже ново јутро
мајке му нема
облак са леотара
загледа жене
као зидар са скеле
градом моје младости
јече питања
као хук навијача
прође облак крај мене
корака лака
као крај турског гробља
уплашио се мјесец
трне му одсјај
као рука пред инфаркт
благо је небо
као поглед убице
након пресуде
куцнуо је час
да вижљасте смрти
крену на јуриш
празан рукав кошуље
кроз њега хучи
нијеми слап заблуда
из дубине пећине
страх ме зове стран
самоће му је доста
празник весели дјецу
на град се спушта
сумрак боје тумора
можда се само чини
да кип у парку
звиждуће стари шлагер
