Пише: Елис Бекташ
Свијет је прије два и по миленијума био знатно једноставније мјесто. Учешће на олимпијским играма било је допуштено искључиво мушкарцима, док су жене кажњаване смрћу чак и ако би се само у публици затекле, а философи су се питањем идентитета бавили у простору онтологије, природе и метафизике, несвјесни да ће у далекој будућности то питање постати идеолошко.
Ипак, и тада је један догађај уздрмао хеленску друштвену свијест и наговијестио такав развој догађаја, који води ка идеолошком лудилу. Калипатира с Родоса, прерушена у мушкарца, присуствовала је играма у Елиди као тренер свог сина Пеисирода. Када је разоткривена, од погубљења је спасио углед њеног оца, ранијег олимпијског побједника, те углед њене браће и синова, такође чувених боксерских шампиона. Ипак, захваљујући њој донијет је закон по ком су се и тренери, као и спортисти, морали скидати до голе коже приликом уласка на борилишта.
У међувремену свијет се закомпликовао. Научна сазнања и друштвене структуре грабиле су крупним корацима напријед, не увијек раме уз раме и не увијек у правцу хуманитета. Када је открила снагу и утилитарност питања колективног идентитета, идеологија га је чврсто шчепала а потом развлачила по рукама својих бројних отјелотворења, тјерајући масе да умјесто питања ко сам? постављају питање коме и чему припадам? дакле у чијој сам власти?
Такво изневјеравање хуманитета нужно је ентропично и нужно је водило ка новој бурлески са обала Сене, бокс мечу између Алжирке Иман Халиф и Талијанке Анђеле Карини и свему што је пратило тај меч. С обзиром на то да постоји сасвим довољно чланака који се баве чињеницама везаним за род и пол алжирске боксерке, те контроверзним и неусклађеним пропозицијама различитих боксерских федерација које су довеле до њене прошлогодишње дисквалификације са свјетског првенства, ја се тиме на овом мјесту нећу бавити. Биће довољно да кажем да Иман има вагину и јајнике, и да се пред том чињеницом свака даља дискусија о њеном роду и полу завршава.
Рођен сам као човјек, осјећам се као пас – Ко штити моја права?
Згрожене реакције свијета, огрезлог у идеолошка и постидеолошка лудила, у којима су се, између осталих, Доналд Трамп, Елон Маск и Ненад Чанак ујединили у сажаљевању талијанске тучарошице која је предала меч и нимало спортски се понијела након предаје, говори нам много више од једне ствари. Прије свега, говори нам да су они који би да буду друштвена елита и предводници друштва склони да неугодно олако насједну на непровјерене и префабриковане информације, те да не разумијевају базичне појмове, односно да њиховом разумијевању претпостављају своје идеолошке агенде. Краће речено, стварност је од другоразредног значаја у односу на лојалност одређеном рукавцу идеолошког лудила.
Даље, говори нам да би многи међу друштвеним и политичким елитама питање родног и полног идентитета радо прописивали и ограничавали идеолошким категоријама и на основу властите, по правилу накарадне и у стварности неутемељене, перцепције тог питања. Због тога је Иман Халиф већ сада шампионка појмовних олимпијских игара, јер је обесмислила аргументацију оних који би да њену родност и њену полност смјештају у простор идеолошког. А то како се она или било ко други интимно осјећа, питање је које не смије имати своје мјесто у легислативи као обавезујуће.
Згроженост доброг дијела друштвених елита пред случајем Иман Халиф говори нам и да је ту ријеч о здруженој идиотизацији и амнезији, јер такви одбијају да схвате како је спорт сам по себи девијација од норме и да се он као људска дјелатност противи свакој просјечности, укључујући ту и ону хормоналну, уједно заборављајући да је Иман Халиф тек једна у дугачком низу олимпијских спортисткиња које се могу описати као – мушкобањасте. Наравно, спортске би пропозиције требале дати одговор на питање колико се одступање у хормоналном устроју може толерисати у одређеном спорту, али давање тог одговора дефинитивно није посао за идеолошке луђаке који би да кроз идеологију одређују границе женствености и мушкости, већ је ту потребан здружени напор медицинске, спортске, антрополошке и других струка.
Но суштински проблем ког је освијетлио случај Алжирке Иман Халиф промакао је многима, чак и међу онима који су стали у њену одбрану. Прилично коректна изјава портпарола Међународног олимпијског комитета Марка Адамса завршава реченицом од које мислећег човјека подилази језа: „Нећу да коментаришем појединце. То је стварно злонамјерно и неправедно. Али само бих рекао да сви који учествују у женској категорији поштују правила о подобности за такмичење. У њиховим пасошима пише да су жене и то је нама довољно.“
Питање родног и полног идентитета сложено је само по себи и на њега се не могу давати прости одговори који претендују да буду универзално обавезујући, али када се то питање препусти политичким ауторитетима и репресивним механизмима, што државе превасходно јесу, онда оно може постати опасније од оружја за масовно уништавање, јер отвара простор за идеолошко и политичко октроисање многих других идентитарних аспеката.
У неком утопијском, или дистопијском, свијету у ком би све пасоше издавао један политички ауторитет (премда у таквом свијету пасош не би био ни потребан, јер не би било потребе да се потврда коју је издао један политички ауторитет приликом преласка границе ставља на увид другом политичком ауторитету), тај би документ можда и могао послужити као валидан доказ родног и полног идентитета. Међутим, пошто пасоше издају државе које немају усклађену легислативу, тај комад папира не би смио бити основ за утврђивање родног и полног иденитета на међународним такмичењима, јер би спортисти и спорташице из држава са мање либералном легислативом били у неповољном положају у односу на своје такмаце из држава у којима је закон доведен до либералног пароксизма. Остала жуљајућа и неугодна питања која проистичу из позивања на пасош као на документ којим се не доказују само основни подаци (име, мјесто рођења, националност…) на овом мјесту нећу отварати.
Иман Халиф жртва је удружених страхова идеолошких луђака – страха ултрамодерних либерала да их ће обесмишљавање идеолошких аспеката родног и полног идентитета оставити без моћног идеолошког и политичког оруђа којим се пажња друштвене свијести скреће са заиста битних питања и страха реакционарних традиционалиста пред људским бићем, а превасходно пред женом, који одбијају да своју онтологију подвргну ропском стиску просјечности и који не желе да остану унутар додијељених друштвених улога. Алжирка Иман није смјерна женица о каквој Дучић снатри у својим пјесмама, која стрпљиво чека мужа и која је свјесна да је сврха њеног постојања да удовољи свом мушкарцу. И можда је управо због тога Иман више жена него што данашњи свијет то може појмити.
Иман је уједно и жртва заједничког страха и ултрамодерних либералних и реакционарних традиционалних друштвених и политичких елита – страха да ће човјек себи поново поставити вјечито питање – ко сам ја и по чему сам ја то што јесам? умјесто питања коме и чему припадам и у чијој сам власти?
А да је могуће отргнути се из стиска идеолошког лудила, показује и то што се талијанска велтерашица Анђела Карини покајала због свог неспортског понашања и што је упутила извињење својој алжирској противници, показујући тако да ипак – има муда за људскост. Пробајте и ви потражити та своја муда, ако вас баш није страх да ћете скупа с њима у себи пронаћи и понешто за шта вјерујете да припада искључиво женама.
