Пише: Елис Бекташ
Недуго након што су браћа Лимије снимила раднике који излазе из фабрике свијет је схватио моћ филма као идеолошког, политичког и пропагандног оружја. Дејвид Грифит, Сергеј Ејзенштејн, Лени Рифенштал… само су нека од имена са дугачког списка оних који су вјешто баратали тим оружјем чија је снага опчинила структуре моћи, захвалне на јефтином и масовном средству за историјски и идеолошки катекизам.
Ипак, филм је у својој најдубљој природи сувише демократичан, па и сувише плебејски, да би дуго остао привилегија мајстора и заштићен од дилетаната, па самим тим и од медиокритетства и од карикатурализације, но структуре моћи не одустају од његовог искориштавања као оруђа индоктринације.
Прије четрнаест година Анџелина Џоли снимила је свој режисерски првијенац, У земљи крви и меда, неувјерљиву и извјештачену ратну драму која у свом фокусу има питање сексуалног насиља у рату. Неблагонаклне критике и хвалоспјеви који су долазили од субјеката попут Кристијан Аманпур не остављају простор сумњи да је ту ријеч о слабашном агитпроповском уратку чија је непотребна експлицитност довела до ограничавања гледатељске старосне доби у Сједињеним Државама, Канади те у многим европским земљама. То ограничење варира у распону од 12 до 18 година и почесто захтијева присуство родитеља.
Након премијере филма у Босни и Херцеговини десио се један од мучних етичких суноврата који је прошао испод радара иначе увијек будне и на правдољубиву грмљавину увијек спремне јавности. Ученици првог разреда једне од зеничких средњих школа организовано су одведени на пројекцију тог целулоидног памфлета, што је изазвало одушевљену реакцију тадашњег реису-л-улеме Мустафе Церића.
Ни директор школе ни надлежни министар образовања ни поглавар вјерске заједнице нису били у стању сагледати проблематичну и морбидну природу тог чина, још мање сагледати његове посљедице. Подучавати дјецу трауматичној и неуралгичној прошлости путем агитпроповских урадака значи не жељети да дјеца схвате прошлост и тако их онеспособити да схвате и садашњост. Дјеца су ту тек објекти императива моноетнизације и виктимизације.
Додатни слој малигности садржан је у својеврсној нормализацији насиља – приближавати дјеци тај феномен кроз вулгарне и пренаглашене симплификације веома лако може водити ка етичком релативизму, нихилизму или чак ка жељи за осветом.
Послије тог скаредног момента, на који се није осврнуо скоро ниједан критичар друштвене стварности, друштво је искусило још неколико момената идеолошког лудила потакнутог целулоидним памфлетима, а међу тим моментима нарочито се истиче меч између Аиде и Даре (Quo vadis, Aida и Дара из Јасеновца).
Данас је касно позивати на лијечење – болест је сувише узела маха и ушла је у свој терминални стадиј – али није згорег подсјетити се на њену генезу, на накарадне комесарске потезе са одвођењем дјеце у свежњевима да по диктату гледају пропагандне памфлете, те на шутњу оних који претендују да буду гласови друштвене савјести пред таквим травестијама.
Јуче је Милорад Додик објавом фотографије са групом добојске дјечице која скупа с њим дижу три прстића на друштвеној мрежи Икс изазвао бујицу пријекорних коментара и осуда и не треба сумњати да ће та фотографија и у наредним данима бити предмет критике. Додиков чин несумњиво је будаласт и накарадан и у себи садржи сличан набој идеолошко-пропагандне педофилије каква је забиљежена приликом одвођења дјеце да гледају Анџелинин филм, али политичко и активистичко Сарајево задње је мјесто које ужива етички кредибилитет из ког би црпило своје право да Додика прекоријева због примитивног и дугорочно штетног упрезања дјеце у идеолошки и политички јарам.
У политичком Сарајеву траума је одавно постала валута и мјерна јединица политичке и етничке онтологије и њихова легитимација. Да би дијалог тог и таквог Сарајева са другим учесницима у заједничкој стварности постао могућ, потребно је да се оно мање осврће на лудила других а мало више да стоји пред зрцалом не би ли коначно разумјело властита лудила и научило како их превазићи.
