Пише: Елис Бекташ
Старији ће се читаоци сјетити да је у поратној Југославији, десеткованој и разореној, постојала институција Титовог кумчета. У питању је био превасходно симболични чин Брозовог кумовања деветом дјетету у обитељи, мада је то са собом носило и некакву симболичну апанажу, тачније, стипендију. На тај је начин власт недвосмислено исказивала своју подршку настојањима да се обнови ратом редуцирано биолошко ткиво нације, при том наглашавајући Брозову улогу колективног оца нације, чији је он уједно био и највећи син.
Тако је неколико година по завршетку рата, у скромној обитељи која је живјела на рубу Зенице, на свијет дошло женско дијете, девето по реду, након шесторице браће и двије сестре. Чим је дјевојчица уписана у матични уред, информација је устаљеним каналима прослијеђена даље и недуго након тога једне суботе испред обитељске се куће заустави црни аутомобил с војним таблицама. Из аутомобила изађе човјек у тамној униформи и са шапком на глави, баци још један поглед на документ што га је држао у руци, па се запути према кући с одговарајућом адресом док су га кокошке, шћућурене по рубовима авлије, незаинтересовано посматрале.
Испоставило се да је човјек у тамној униформи пуковник из команде сарајевске војне области и опуномоћени изасланик друга Тита који, разумљиво, није могао лично обићи своју бројну кумчад по Југославији. Разочарење укућана било је двојако – дјеца су била разочарана што неће упознати свог другог и познатијег оца, а родитељи су били разочарани што неће упознати свог седмог и највећег сина.
Разочарење је, међутим, спласнуло током кратке церемоније која се састојала од читања поздравног писма друга Тита, уручивања пакета с поклонима и предавања потврде о стипендији. Завршни чин церемоније састојао се од групног фотографисања и управо ту почиње драмски дио ове приповијести. Пуковников ађутант, дежмекасти заставник, из црног аутомобила донесе фотоапарат и велики троножни статив. Док је намјештао апаратуру и бирао најподесније мјесто за фотографисање, испоставило се да обитељ ипак није на окупу, упркос чињеници да је био нерадни дан.
Двојица синова, већ у тинејџерској доби, чували су краве на пар километара удаљеној ливади, а са собом су повели и најмлађег брата, тада тек четворогодишњака. Да их се некако дозове – било је немогуће, глас није могао пребацити оближње брдо, а мобилни телефони још нису били измишљени. Пуковник да чека док се врате, такође је било немогуће – та ваљало је обићи још Титове кумчади тај дан.
Дежмекасти заставник досјети се и предложи спасоносно рјешење – да се у комшилуку нахватају три дјечака који ће попунити број. Непун мјесец након тог значајног дана у животу ове бројне обитељи поштар на адресу испоручи голему смеђу коверту. У коверти се налазила, прописно уоквирена, црнобијела групна фотографија, која је одмах заузела почасно мјесто на зиду централне одаје у кући.
Најмлађи син, један од тројице замијењених дјецом из комшилука и вршњак авнојевске Југославије, упита ко је чико у тамној униформи, а старија му браћа, тјерајући шегу с њим, одговорише да је то друг Тито. Млади је јуноша послије пар година кренуо у основну школу. Првог школског дана учитељица постави ученицима тада најважније питање на свијету – дјецо, знате ли ко је друг Тито? Наш јунак, не чекајући да га учитељица прозове, спремно издекламова одговор – знам ја, он је мојој матери био на бабинама.
Комични неспоразум брзо се растумачио али је дуго остао предметом школских шала. Јунак наше приче и брат Титовог кумчета имао је среће. Одрастао је испод фотографије на којој је стајао одмах испред највећег сина наших народа и народности, друга Тита, али је на вријеме сазнао да на фотографији нису ни он ни Тито. Израстао је у мудрог човјека и постао, не желећи ризиковати нове заблуде, отац само једног дјетета.
Али шта ми, дођавола, да радимо с неким другим, не тако безазленим заблудама? С лажним и погрешним идентификацијама које се најугодније осјећају у прошлости и болују од тропофобије? Није ли вријеме да људи себе почну уклањати са замишљених фотографија на којима стоје уз повијесне вође? Који су пуно опаснији од пуковника што се, силом прилика, лажно представља као друг Тито, јер се те вође лажно издају за саме себе.
И не питајте ме на које повијесне вође мислим, списак је предугачак да бих га овдје навео. Радије ме питајте за списак повијесних вођа који се нису лажно представљали, пуно је краћи. На њему, наиме, нема нити једног имена, укључујући и Титово.
