Отворени Балкан кроз затворени дил Вучића и Раме
14. маја, 2022.
Међусобне оптужбе за смрт палестинске новинарке
14. маја, 2022.
Прикажи све

„Антифашизам” у епохи сумрака истине и морала

Дарко Танасковић, (Фото: Википедија)

Овај Дан победе је избацио на видело појмовну збрку бошњачких лидера који су, јасније него икад пре, покушали да тековине антифашизма повежу са сопственим историјским наративом

Дарко Танасковић, (Фото: Википедија)

Пламен и црни облаци рата у Украјини учинили су да се овогодишња обележавања Дана победе над фашизмом, односно Дана Европе, а за неке и Дана златних љиљана, претворе у катализатор оштрог сраза свих политичких и идеолошких „наратива“ који се у Европи, а и шире, већ поодавно сукобљавају у представљању стварности Другог светског рата и релативне улоге у њега укључених страна, са наглашеном склоношћу ревидирању и неких темељних истина за које се дуго сматрало да су непомерљиве.

Истовремено, постало је белодано јасно да „наративи“ избијају у први план, а догађаји и чињенице се потискује у магловите пределе из којих свако, у складу са својим интересима и намерама, селективно бира и монтира, без зазора и дописујући оно што се из чињеница никако не може исцедити њиховом „наратолошком“ обрадом.

Све више историчара, чак и неких до сада сматраних озбиљним и научно одговорним, у коментарима поводом Дана победе „политички коректно“ поучавају народ да се треба привикавати на нове наративе и заборавити све за шта је веровао да му је била прошлост, јер од прихватања „наратива“ оних који (би да) му кроје судбину може пресудно зависити садашњост, а поготово будућност.

„Вежи коња где ти газда каже“, важно правило идеолошке неонаратологије у епохи сумрака истине и морала.

Опасна транзиција

Ако ништа друго, после овогодишњих (јер то дефинитивно није исти дан) Дана победе над фашизмом и Дана Европе, много тога је јасније, чак и онима који су се до сада заваравали надом да се са раскршћа на коме се свет нашао безмало осам деценија после завршетка (засад) последњег светског сукоба ипак може наставити упоредо, ако већ не и заједно.

Совјетска застава на Рајстагу, (Фото: Бибиси)

У овом кратком осврту није могуће иоле целовитије размотрити или бар приказати укупну противречну проблематику пузајуће ревизије природе и резултата Првог и Другог светског рата, о чему, уосталом, и на нашем језику већ постоје исцрпне и поуздане научне студије (нпр. Милета Бјелајца „1914-2014: Зашто ревизија? Мењање оцена о узроцима Првог светског рата води ревизији оцена о узроцима Другог светског рата“, Београд, 2019). Пажњу нам је привукао прави ватромет, бенгалска ватра политичких и политикантских изјава, а богме и номинално научних анализа, у којима се сопствено заклињање у универзалне вредности „антифашизма“ преплиће са оптуживањем за „фашизам“ неких других. Ти други су, за самопроглашене „антифашисте“, у овој бурној, болној и опасној фази незаустављиве транзиције из монополарног у мултиполарни свет, на глобалном плану Руси, а на регионалном и Срби.

Ма ко да си и ма какав да си, да будеш квалификован као „антифашиста“ довољно је да си против Руса и Срба, а „фашиста“, да си Рус и/или Србин. Немогуће је побројати ко све данас припада шароликом „антифашистичком“ јату или жели да се њега угура, пре свега на Западу и међу његовим геополитичким продужецима и клијентима, и на Балкану.

Тезу украјинског председника Зеленског да се мислило како је зло фашизма коначно поражено 1945. године, али да се „исто зло“ вратило после седам деценија, па слободни свет опет мора да га победи, усвојили су као реторичку матрицу, без обзира на чињенице прошлости и садашњости (а свакако и будућности), сви они који Русе и Србе из општих и/или неких својих посебних разлога проглашавају новим „фашистима“.

Отровни талас

Овде ваља учинити једно претходно разјашњење. Важан начелан став или, боље, алиби коме прибегавају „антифашисти“ којима је, наводно, украдена победа у Другом светском рату и који сматрају да је Русија нападом на Украјину прокоцкала свој антифашистички капитал стечен одлучујућом улогом у победи над нацистичком Немачком, састоји се у тврдњи да фашизам није био само једна конкретна појава и покрет у одређеном историјском времену, са кореном у Мусолинијевој Италији, већ да се тај назив легитимно може применити на сваку идеологију ограничавања слободе и праксу насиља.

Бенито Мусолини, (Фото: Конфилегал)

Квалификацијом „фашизма“ почашћене су, наравно, само оне манифестације тоталитарне свести и силеџијске праксе које нису по вољи субјекту који ту етикету спремну држи у џепу и извлачи је кад процени да то одговара његовим интересима и циљевима.

У овом смислу, као о појави категоријално општијој и трајнијој од италијанског фашизма, али аналитички крећући од њега као полазишта, на Универзитету Колумбија одржао је 1995. године једно предавање чувени италијански теоретичар Умберто Еко. Ово предавање је, под насловом, „Вечни фашизам“, на италијанском штампано 1997. године.

Тај „вечни фашизам“, који Еко назива и „прафашизам“ ( Ur-Fascismo), италијански мислилац предочава кроз петнаест карактеристика, од којих су неке чак и међусобно противречне и практично се никада све истовремено не испољавају у датим облицима тоталитарног понашања за које желимо да кажемо да су „фашистичке“.

Штавише, кад би наши вајни самопроглашени горди, узорни „антифашисти“ са довољно самокритичности прочитали овај луцидни оглед Умберта Ека, међу петнаест његових карактеристика фашистичког менталитета свакако би пронашли и понеку своју. На пример, да не идемо даље, искључивост према другачијем, а посебно супротном мишљењу и, уопште, неспремност за неконтролисани, спонтани вредносни и идејни плурализам, што иде до немилосрдног остракизма ( као нпр. у случају забрањивања руских медија у земљама „антифашистичког“ фронта) и агресивног културоцентризма.

На скупове са темом наводног повампирења фашизма, интелектуалци који себе сматрају „антифашистима“ по правилу строго пазе да случајно не позову неког потенцијалног неистомишљеника…

Бенито Мусолини испред споменика Јулију Цезару, (Фото: Reddit)

Дакле, оправдано је и потребно борити се против сваког вида испољавања „вечног фашизма“, односно тоталитаризма, а посебно оног насилног, у својој и у туђим кућама. Свако треба да има свој лични штит против подмуклих, мимикријских фашистоидних изазова које често није лако детектовати, поручује Еко.

Међутим, управо је израз тоталитарног (да не кажемо „фашистичког“) једноумља селективно и произвољно проглашавање читавих држава и нација за „фашистичке“. А то је отровни талас који се ваља са тзв. демократског и либералног Запада и из неких бивших југословенских средина и потапа остатке здравог разума и елементарног морала оних који га емитују.

Жртве и џелати

С обзиром на двоструку оптерећност хипотеком из тешких година Другог светског рата, када је муслимански удео у усташком геноциду НДХ био несумњив и знатан, а затим из комплексног грађанског и међунационалног рата у БиХ (1992-1995), а у условима продужених несугласица са Србима (и Хрватима) у тзв. „дејтонској“ заједничкој држави, Бошњаци испољавају нарочито изоштрен сензибилитет са проблематику фашизма и антифашизма. За то се мора имати пуно разумевање.

Муслимани су много пострадали од четничке, што ће рећи српске руке, за време Другог светског рата, који на југословенском простору није био само ослободилачки, већ и колаборационистички, идеолошки и братоубилачки, а и у ратним збивањима деведесетих поднели су много жртава, иако их је њихово руководство неразумно гурнуло у бесперспективан сукоб са немуслиманским комшијама.

Застава БиХ у Сарајеву, (Фото: Викимедија)

У обама овим ратовима, муслимани/Бошњаци су били жртве, али и џелати, што, међутим мучно рационализују и настоје да потисну и релативизују, стварајући, супротно историјској реалности, виктимизацијски ореол апсолутне жртве. Сада, кад су „антифашизам“ и „фашизам“ постали главни аргументи политичког дискурса, водећи бошњачки политичари као да су заборавили колико је питање односа према стварном фашизму, тачније нацизму, и за њих и за њихове српске и хрватске суграђане истински сложено и до краја у сећањима, умовима и срцима болно неразрешено.

Похитали су да се укључе у хор антируских „антифашиста“ и да, поводом Дана победе/Дана Европе, тенденциозно помешају „бабе и жабе“, реминисценцијама на деведесете, не би ли по ко зна који пут српску улогу у рату приказали као великодржавну фашистичку агресију, а све у халабуци о фашизму „српског покровитеља“ Путина.

Две честитке

Ево неких индикативних порука из честитки које су нетом минулом пригодом Urbi et Orbi упутили Шефик Џаферовић и Бакир Изетбеговић.

Дан побједе над фашизмом један је од најзначајнијих датума у новијој хисторији. На тај дан 1945. године европски народи су коначно, уз помоћ савезника, војно савладали нацистичке и фашистичке пројекте.

На темељима те борбе, на исти тај датум пет година касније, ударени су темељи формирању Европске уније, као најзначајнијег мировног и економског пројекта, заснованог на заједништву и сарадњи. То је датум када требамо подсјетити и на дугу хисторију антифашизма у Босни и Херцеговини, утемељеног на традицији заједничког живота.

Никада не треба заборавити да је управо Босна и Херцеговина била мјесто борбе највећег антифашистичког покрета отпора на подручју Европе. То није нимало случајно, јер борба против фашизма је у самој природи и суштини ове државе, те представља увјет њеног опстанка.

Бакир Изетбеговић, (Фото: Архива)

На овај датум обиљежава се и Дан златних љиљана, када се одаје поштовање присјећајући се најбољих и најхрабријих синова ове земље, који су исказивали посебну храброст у борби Армије Републике Босне и Херцеговине за опстојност државе. Та армија није бранила само Босну и Херцеговину, већ је бранила и идеје и вриједности на којима се темељи цивилизирани свијет – слободу, заједнички живот у миру и демократију. И на то заувијек требамо бити поносни“ (Ш.Џ)

Девети мај је датум који симболизира побједу цивилизацијских вриједности над силама фашизма. Та побједа над идеологијом која је људе дијелила на основу расе, вјере и етничке припадности темељ је модерне Европе и Европске уније, чије је оснивање започето управо на данашњи дан 1950. године.

Ово је дан у којем одајемо почаст свим жртвама антифашистичке борбе који су уткали своје животе у стварање бољег свијета. У тој борби велики допринос дали су и босанскохерцеговачки антифашисти, који су се са истим силама зла суочили и скоро пола стољећа касније.

Агресија на Босну и Херцеговину била је наставак покушаја остваривања фашистичких идеја које су наизглед побијеђене 1945. године. Реализацији великодржавних пројеката, који су за циљ имали комадање Босне и Херцеговине, уништење једног народа и затирање модерних цивилизацијских вриједности, храбро се супроставила Армија Републике Босне и Херцеговине.

Застава Босне и Херцеговине, (Фото: Блиц Онлајн)

Најзаслужнији међу њима одликовани су највећим ратним признањем „Златним љиљанима“. Њихова храброст и пожртвованост били су покретачка снага отпора против фашизма.

Ксенофобне силе подјела су заустављене, али нису побијеђене и још увијек се као црни облаци надвијају над нама. Зато је наша обавеза сачувати сјећање на најбоље синове ове земље и вриједности за које су се борили“ (Б.И).

Иако је модел честитки исти, Џаферовић је, као председавајући Председништва, био нешто опрезнији, па се само позвао на „дугу хисторију антифашизма у Босни и Херцеговини, утемељену на традицији заједничког живота“, што не би било лако разложно и неселективно аргументовати историјски релевантним подацима и доказима, али о овој мантри „пробошњачких“ снага и ретроактивном босанском „подржављењу“ народноослободилачког покрета у Другом светском рату, заиста више нема смисла губити време.

Бакиров галиматијас

Изетбеговић, као идеолог муслиманског Бошњаштва/Босанства, још једном је испољио спремност да у свом политикантском „наративу“, по цену извртања истине и повезивања неповезивог, покуша да максимално искористи прилику како би нешто јефтино профитирао. У атмосфери створеној ратом у Украјини, афирмише тезу о Бошњацима као заслужним антифашистима из времена Другог светског рата, грађански и међунационални рат у БиХ приказује као наставак деловања истих, српских фашистичких сила зла против „добрих Бошњана“, а борце Армије БиХ као храбре антифашисте, премда се добро зна ко је све и како деловао у њеним јединицама. Може ли такав галиматијас да прође?

Дарко Танасковић (Фото: sveosrpskoj.com)

Нажалост, тренутно изгледа као да може, премда трајнијег ефекта неће имати, јер острашћени антируски, „антифашистички“ Запад никако није промуслимански, без обзира на то што је и Изетбеговић, уосталом као што је то био и његов бабо, назор тактички прихваћени локални извођач радова у обуздавању непоћудних Срба, односно „малих Руса“, а и корисник симболичке компензације за стотине хиљада побијене бошњачке браће по Алаху у муслиманским земљама. Илузија о тим својим балканским „штићеницима“, а и неких нарочитих симпатија за њих, у Вашингтону, Лондону, Берлину и Паризу немају, а то су не једном сасвим довољно јасно показали. Србима (и Хрватима) то није од неке вајне утехе, али би Бошњацима перспективно могло бити од поприличне штете.

Има немало доказа да се према питању бошњачког анифашизма и „антифашизма“ и неки Изетбеговићеви сународници, подаље од онога што се данас назива политиком, односе неупоредиво озбиљније и одговорније. Уместо да се узалуд полемише са Изетбеговићем, Џаферовићем и сличнима или да им се предложи да прочитају понешто од онога што су написали „фашистички“ немуслимански аутори, могло би се сугерисати да се упознају, рецимо, са оним што је, поводом бошњачког „идеолошког антифашизма“, исказаног у ритуалу величања Игманског марша, на порталу „BošnjaciNet“ помало непрозирно, али ипак сасвим довољно јасно саопштио Хусеин Токић: „Дејтонија је резултат тог зла, а Босна је опстала захваљујући Бошњачком антифашизму заснованом на Исламу. Полагање вијенаца на гроб припадницима АРБИХ је манипулаторска „YU-COVID“ маска. /…/ Од вишка антифашизма у Босни, Бошњаке занимљиво још не боли глава. Или немају главу. Нека потписник ових редова за почетак буде шизофреник“.

Не сумњамо да се Изетбеговић интимно слаже са Токићем у погледу „бошњачког антифашизма заснованог на исламу“, али прича другу, кетманску причу. Знају то и његови западни хришћански и постхришћански тутори.

Појмовна збрка

Да проговоримо, најзад, и о једној књизи коју би бошњачки политички прваци, ако нису ( а по њиховом понашању би се рекло да нису) прочитали требало да проуче. Реч је о опсежној и садржајној студији историчара Сафета Банџовића, који се већ дуго истраживачки бави прошлошћу босанскохерцеговачких и санџачких муслимана, Бошњаци и антифашизам – ратни реализам и одјек резолуција грађанске храбрости ( Сарајево, 2010).

Банџовић је међу првима рат у БиХ деведесетих година одредио као наставак српских „наци-фашистичких планова“ за „биолошко истребљење Босанских Муслимана“ („Ратне трагедије Муслимана“, Нови Пазар, 1993, 8), тако да је његово идеолошко полазиште више него јасно. Па ипак, у књизи Бошњаци и антифашизам, премда своју основну тезу о Бошњацима као жртви није изменио, Банџовић је уложио велики труд да, свестан њене сложености и вишеструке осетљивости, тему бошњачког антифашизма, на основу примарних извора и опсежне литературе, осветли са свих страна и проблематизује на начин својствен научном методу.

Приказујући ову студију, угледни бошњачки и муслимански интелектуалац Хилмо Неимарлија је с разлогом написао да су „У обраду тема укључени догађаји, јукстапозиције догађаја и несугласја о догађајима, одрази повијести у огледалима хисторије, критички судови о хисторијским зрцалима и њиховим идеолошким замагљеностима. Дјело густе фактографске и мисаоне текстуре, Банџовићево дјело јединствен је прилог актуалним постјугославенским тражењима одговора на питања зашто су, за разлику од звијезда и астрономије или камења и геологије, повијесна збивања и њихова хисторијска сазнавања нераздвојива, зашто је хисторија облик самоспознаје прије него што је познавање догађаја и чињеница“.

„Актуална постјугословенска тражења“ одговора на многа још увек отворена питања Изетбеговића и његову сабраћу у политици на интелектуалном и моралном плану очигледно уопште не занимају и они не сматрају да их људски обавезују, што се јасно очитује и у њиховом неодговорном поигравању тенденциозним „наративима“ о „фашизму“ и „антифашизму“, за које верују да би им могло бити непосредно пробитачно.

Тиме само доприносе ономе што је редитељ и директор Народног позоришта у Сарајеву Дино Мустафић, на (истомишљеничком) „антифашистичком“ скупу у Београду назвао „појмовном збрком око антифашизма у босанскохерцеговачким медијима“.

Појмовна збрка опасна по живот…

Дарко Танасковић

Извор: Нови Стандард

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.